Dragan Jakovljević: Tehnologija ne daruje talente, pa ih ne može ni ukinuti

Potreba za pisanjem ne zavisi od tržišta, već od jednog sićušnog, gotovo nevidljivog unutrašnjeg bića sa kojim pisac živi i koje uporno čeka svoj čas, dok god onaj koji ga nosi hoda i diše. Očekivati nestanak pisaca, bilo bi isto što i verovati u proglašenje kraja disanja zato što je vazduh zagađen.

Kreatori novog, veštačkog uma koji već uveliko razmišlja umesto nas, a da to nikome ne smeta, najavljuju kako će njihovim naporima svet najpre ostati bez tri zanimanja koja nam daju odgovore na pitanja ko smo, gde smo bili, gde smo sada i kuda idemo: istoričara, novinara i pisaca. Ovakav izbor, čini se, ne može biti slučajan, jer je proces pretvaranja čoveka i ovog sveta u sve ono što nisu, niti mogu biti po svojoj prirodi, sve ubrzaniji, temeljniji i agresivniji.

Istoriju će, prema tim zamislima, pisati mašine iz jednog centra, novinarstvo će postati algoritam vođen iz istog tog središta, a i pisci bi trebalo da budu zamenjeni gotovo pa savršenim kompjuterskim programima, takođe usmeravanim sa iste, svemisleće i svevideće tačke. Ali, bojim se da će na putu ostvarenja ove zamisli isprečiti nešto na šta se trenutno ne računa, a što pripada samo Bogu i čoveku. Ko god je jednom osetio kako se u njemu rađa reč, zna da se od pisca ne može odustati, jer to nije zanimanje, nego unutrašnja potreba pretočena u stil života onog ko je za to odabran od strane Tvorca. Pisac ne piše da bi bio plaćen, jer u najvećem broju slučajeva i nije plaćen, nego da bi preživeo sopstveni i kolektivni život.

Očekivati nestanak pisaca, bilo bi isto što i verovati u proglašenje kraja disanja zato što je vazduh zagađen. Možda će izdavači pod pritiskom kreatora veštačke inteligencije nestati, možda će knjižare postati muzeji, možda će knjige živeti samo na ekranima, ali će književna reč pronalaziti i tamo gde je ne traže i ne očekuju, zato što je pisanje kao voda koja uvek pronađe pukotinu kroz koju će da teče. Potreba za pisanjem ne zavisi od tržišta, već od jednog sićušnog, gotovo nevidljivog unutrašnjeg bića sa kojim pisac živi i koje uporno čeka svoj čas, dok god onaj koji ga nosi hoda i diše.

Mašina može da napiše roman za nekoliko trenutaka, ali ne može da pati zbog njega; ne zna kako rečenica može da peče kad izađe iz srca, niti da jedna pogrešna reč može da zaboli kao izdaja sebe samog. Mašina čini pauze, ali ne poznaje tišinu, niti oseća koliko ona može da oplemeni, uzvisi, ali i da zaboli.

Pisac je hroničar sopstvenog vremena, čak i kada misli da piše o prošlosti; beleži i ono čega nema, da bi jednog dana postojalo. Knjige će možda prestati da se štampaju, ali neće prestati da se rađaju, jer je papir samo tehničko pomagalo koje se u jednom istorijskom periodu pokazalo zgodnim za beleženje i prenošenje misli. Onaj ko veruje da se talenat može ugasiti, ne poznaje prirodu čoveka, niti njegove mnogostruke veze sa Bogom.

Talenat nije alat, nego rana koja ne zaceljuje. To je put kojim se čovek vraća sebi i zato pisci ne nestaju. Oni samo mogu da promene svoja skrovišta: nekad su to biblioteke, nekad tavani, nekad digitalni mrak, ali su tu.

Doći će možda vreme kada će knjige biti retkost, a pisci usamljeni kao svetionici u napuštenim lukama, ali će i tada, negde u tišini sedeti čovek nad praznim papirom ili ekranom i pokušavati da napiše rečenicu koja će ga izbaviti iz njega samog. Pisac ne postoji i ne piše zbog mnoštva. Piše zbog onog jednog, nepoznatog, koji će otvoriti stranicu u pravom trenutku i shvatiti da nije sam.