Dragan Jakovljević: Sociolog

Oprostite mi što malo kasnim, draga… gospođice Pešić, ako sam dobro zapamtila prezime. Ne bih želela da zvuči kao samoreklama, ali vam moram reći da kašnjenje nikada nije bio moj stil. Međutim, eto, u godinama kada su želje čoveka daleko iznad njegovih fizičke mogućnosti, dogodi se i to. Šta pijem? Hm... teško pitanje za nekoga ko je svoje neveliko bure odavno popio, kako je imao običaj da kaže moj pokojni suprug pri kraju svog života, kada je, siromah, po savetu lakara morao mnogo čega da se odrekne. Znam, znam da ne bi bilo u redu da vas odbijem već prilikom našeg prvog susreta, jer biste mogli da pomislite da sam, ne dao Bog, neka rđava, nadžak baba, he! Dečko, dajder onda meni... ne znam šta bih... eto, jednu duplu votku i ceđenu pomorandžu. Molim te, samo da bude odvojeno, ne volim kad mi smućkaju. A, šta vi to pijete gospođice Pešić? Samo jagodu? E, to onda nije fer... Da sam odmah videla, ne bih naručila alkohol. Ne poznajemo se i ne želim da izgledam kao osoba sklona piću. Ništa gore od žene koja neumereno pije, zar ne? U prigodnim prilikama, kao što je ova, nemam običaj da odbijam ljude, ali inače zaista ne pijem. Naravno, naravno, znam da ništa loše niste ni pomislili, ali nije na odmet da napomenem. Ipak smo nas dve na nekom početku, jelte... A vi ste, čujem, sociolog? Šta kažete, istraživač? Da... Čula sam od našeg zajedničkog poznanika, gospodina Stajića, koji vas je preporučio, da biste želeli da znate što više o nekim ovdašnjim, lokalnim temama. Razumem, istraživaču je svaka infomracija dragocena, ali sam, iskreno ću vam reći, dugo razmišljala da li da se upustim u razgovor sa vama. Znate, ovo nije velika sredina; mene u njoj svi poznaju i vrlo je nezahvalno govoriti o bilo kome, a pogotovo o nečemu što nije baš za pohvalu. Mogla bih da imam mnogo neprijatnosti, znate... Ali, onda mi je, tokom drugog razgovora, gospodin Stajić preneo vašu poruku da je u ovakvim istraživanjima tajnost imena sagovornika zagarantovana, tojest da moje ime nećete nigde navoditi, ako sam dobro razumela... Da, da, drago mi je što to čujem i sada od vas lično. Mislim da bismo u tom slučaju mogle da porazgovaramo o čemu god želite. Ne znam da li vi, draga gospođice, kao sociolog i istraživač, imate nameru da menjate svet, kao što sam ja svojevremeno nameravala, ali verujte da je takva rabota samo uludo trošenje vremena. Mlađi ste mnogo od mene, pa mi se nekako sama javlja potreba da prozborim i po koju onako kako roditelji to čine dok savetuju svoju decu. Nikome od nas koji nismo ni veliki pronalazači, ni veliki umetnici, draga gospođice, neće poći za rukom da promeni svet u meri u kojoj bi to želeo. Mislim da nema čoveka koji to, na ovaj ili onaj način nije pokušao i hvala bogu da je tako. Zato ne želim da vas odvraćam, ukoliko i takav cilj imate. Pokušajte svakako, možda ćete barem vaše neposredno okruženje učiniti za nijansu boljim, a i ono je delić sveta, svakako. Ja sam, kao nastavnica, čitavog života radila na tome i često sam bila sigurna da sam na putu da odnegujem jedan bolji, moralniji svet od onog koji sam nasledila. Da li sam uspela u tome? Nažalost, nisam, draga moja. To mogu samo vama da priznam, jer niste iz našeg mesta i ne poznajemo se. Zamislite šta bi se dogodilo ako bih tako nešto rekla svojim komšijama i ovdašnjim prijateljima... Postavilo bi se pitanje šta sam onda radila svih tih četrdeset godina i, možete da pretpostavite kakve bi priče počele da kruže. Ovako, ćutim i pravim se kao da je sve u najboljem redu, da su sva deca i svi roditelji bili divni i da sam presrećna što su danas svi oni uspešni ljudi. Ne bih, doduše, bila iskrena ako bih rekla da ovde, među nama, danas nema i takvih. Ima, na svu sreću, i dobrih, i plemenitih, i uspešnih. Veoma ih je malo, ali su meni dragoceni, jer mi njihovo postojanje govori da nije baš sve što smo moje kolege i ja radili bilo uzaludno. Tih nekoliko imena sa ponosom izgovaram kad god se povede reč o tome gde su i čime se danas bave naši bivši đaci. Neke, nažalost, prećutim, jer nemam drugog izbora. Odglumim kako se ne sećam da sam ih uopšte upoznala. I zaista, mislim da, kada čovek iskreno želi da potisne nešto ili nekoga iz sećanja, u tome često i uspe. Razume se, nikada u potpunosti, jer naša svest nije list papira sa koga možete da obrišete sve što napišete ili pak kompjuter, pa da bez ikakvih ostataka izbrišete šta god vam je suvišno. Mi smo ipak senzitivne naprave, kojima zaborav ne dolazi u posete na jedan poziv. Da, moramo dobro da se pomučimo i debelo da zaslužimo njegovu naklonost, draga moja. Zanima vas koga bih najradije zaboravila? Uh, sad ste me baš zatekli... Rekoh vam da nije zgodno navoditi konkretne primere i zašto to nerado činim. Ali, u redu, ako već kažete da vas to ne zanima kao istraživača, već da želite da čujete neko karakteristično iskustvo jedne nastavnice, onda ću vam, evo, navesti jedan primer. Filipa sam se setila jer je, videla sam, pre nekoliko minuta pored nas projurio svojim luksuznim automobilom. Tako mlad, a već luksuz... Кada biste ga videli, shvatili biste već na prvi pogled o kakvom je čoveku reč. Ali... Da, tu postoji jedno veliko ALI. Mogu vam reći da je on, kao moj učenik, a i nešto kasnije, odavao sasvim drugačiji utisak: dete iz dobre kuće, vaspitan, veoma bistar i uvek ljubazan. Ne mogu da kažem da mu je ljubaznost sada slaba tačka, čak naprotiv. Ali, sada dobro znam da nju kao svoj manir pokazuje vrlo proračunato. Ja sam promene u njegovom ponašanju uočila još dok je bio student. Zapravo, student u pokušaju, jer, iako je bio odličan đak, fakultet nikada nije završio. Mislim čak da nije odmakao dalje od prve godine. Znate, draga moja, ovo je malo mesto i svaka promena u ponašanju bilo koga od nas odmah biva primećena. A Filipovo ponašanje je iz meseca u mesec doživljavalo dramatične promene. Bilo je tu svega i svačega... Od toga da je u načinu života dan zamenio za noć, do priča o tome kako se uhvatio lošeg i opasnog društva. Da takve promene neće izaći na dobro, moj muž, koji je dugo godina bio jedini advokat u našoj varoši, i ja, uverili smo onoga dana kada je Filipov otac došao da moli za pomoć. Tih godina je među lokalnim mafijašima najunosniju zaradu donosila navodna zaštita ugostitelja i, šta ja znam koga sve... To vam je ono, kada uđete u restoran i zatražite od vlasnika da mu budete ekskluzivna zaštita od razbijača i mafije. A, ako ne pristane, onda mu pod okriljem noći demolirate lokal, pa sutradan dođete i podsetite ga kako ste mu lepo govorili da potreba za zaštitom postoji. Tako se i Filip našao u jednoj ekipi koja je na ovaj način reketirala ugostitelje. Ne znam tačno koliko je to dugo trajalo, ali znam da im je posao pokvario neko ko je bio tvrđi orah od ostalih. Govorkalo se da je reketiranje bilo nemoguće bez saradnje tobožnjih zaštitnika sa nekim iz policije, čije su usluge, opet navodno, bivale sve skuplje i skuplje, dok na kraju taj balon nije pukao. I, ispostavilo se da su jedino roditelji bili neobavešteni o tome čime im se deca bave. Tada se Filipov tata pojavio u kancelariji moga muža sav očajan i bespomoćan. Preklinjao ga je da mu izvuče sina iz zatvora kako zna i ume. Ali, ne bih sada da dužim priču, pošto nije nimalo prijatna. Uglavnom, izvukao ga je nekako i izdejstvovao samo kraću, uslovnu kaznu. Filip je tada bio veoma mlad i prethodno nije krivično kažnjavan, što je sudija uzeo u obzir. Pa dobro, gospođice, ako me već pitate, evo, pozvaćemo malog da donese još jedno piće, ali više od toga zaista ne bih smela... Onda, dečko, donesi ovde još jedno isto piće, da se gospođica Pešić ne uvredi. I tako vam kažem, mila moja, Filip se tada izvukao i, umesto da sve to što mu se dogodilo shvati kao važnu životnu lekciju, on se samo nakratko primirio i krenuo u još veći kriminal. Ne bih sada da vam nabrajam, draga, jer vidim da ste već bledi. I to vi, koji mog bivšeg učenika i ne poznajete, a možete misliti kako sam se ja osećala dok je svako malo dolazio kod mog supruga. Кancelarija je bila odmah do naše dnevne sobe i naravno da sam sve slušala, čak i da nisam htela. Bila sam do tančina upoznata sa Filipovim prljavim poslovima, ali to nikada nisam smela da priznam, jer sam se jako bojala. Moj muž je zaista bio vrsni advokat, ali ne i svemoguć. Znate, imala sam utisak da Filip od njega očekuje upravo to. Valjda neki čarobni štapić kojim bi mu rešio svaki problem, a njih je, verujte, bilo toliko da je advokatska kancelarija u jednom trenutku bila zatrpana predmetima koji su se odnosili na Filipove mutljavine. Кada je prvi put zaglavio u zatvoru na duže vreme, moj muž je počeo da dobija preteće poruke. Verujte, dugo smo živeli u velikom strahu i tada, a pogotovo posle par godina, kada je mladić izašao iz zatvora. Međutim, ubrzo je došao da se izvini, a shvatili smo i zbog čega. Bio mu je ponovo potreban advokat, jer je optužen za učešće u švercu velike količine kokaina koji je pronađen u prekookeanskom brodu. Moj muž se tada izvukao tako što mu je prijatelj, lekar, izdejstvovao da ga prime u bolnicu, zbog navodnih srčanih problema, pa je Filip angažovao drugog advokata. Da toga nije bilo, ko zna kako bismo završili, jer taj soj ljudi ume gadno da se osveti. Nijedan advokat tu ništa nije mogao da učini, pošto je sve bilo jasno kao dan. Nema problema, gospođice Pešić, samo se vi otiđite do toaleta i osvežite se, ja barem vremena imam na pretek. Jeste, dan je zaista sparan, ova vrelina ni najzdravijima ne prija... I, kao što vam rekoh, odbraniti Filipa bilo je nemoguće, tako da je, bogami, odležao još nekoliko godinica iza brave. Da li još švercuje drogu? Uh, to je teško pitanje, draga moja, ali mislim da ne. Sada je, koliko čujem, aktuelno otvaranje bezbroj fiktivnih firmi po regionu i nekim dalekim ostrvima. Ja se u to ne razumem, ali mislim da se sve svodi na neko majmunisanje sa porezom. Utaje, prevare, pronevere i tome slično. Šta da vam kažem, to je takav mentalni sklop. Ništa što je pošteno i mukotrpno, njega prosto ne zanima. Sada je navodno pred ženidbom, he! Zapravo, ne znam da li je više smešno ili žalosno. Zaista žalim tu nesrećnicu i buduću mučenicu, koju je par puta prošetao po varoši i predstavljao kao svoju buduću. Кomšiji Vladi je rekao da ona, zamislite, ne zna ništa o njemu, da misli da je menadžer neke dobrostojeće firme i da će da prosvira metak kroz glavu svakome ko se usudi da bilo šta progovori o njemu. Videla sam je, nažalost, samo s leđa i malčice iz profila, tako da ne bih mogla da vam kažem da li je lepa, ali se videlo da ima otmeno držanje… tako, slično vašem. I ona je sva nekako nežna i prefinjena. Imate vrlo sličnu boju kose i frizuru, valjda je to sada moderno. Ali, čekajte... taj vaš plavi komplet… Da, sećam ga se odlično! Gospođice Pešić... ne, ne želim da poverujem da je to moguće. Recite mi, molim vas, da ono što trenutno mislim nije tačno, da to ne može biti. Кažite bilo šta, mila moja, zašto ćutite? Sedite, molim vas, ne možete sada nigde u takvom stanju, srušićete se negde usput. Gospođice, čekajte, možda nije sve tako crno, možda još ima nade... Ah, otišla je, teško meni! Jadna li sam... Šta je, dečko? Čemu taj zabrinuti pogled?