Dragan Jakovljević: Sa lipom cveta i čovek

Kad god mi sobu ispuni miris Jožefvaroških lipa, setim se kako sam se, kao dete, dugo pitao zašto svet u junu uvek zastane i zašto su njegove noći drugačije. Mnogo vremena je trebalo da prođe da shvatim da se čitava planeta tada smeši i preobražava, opčinjena mirisom lipovog cveta, tim dubokim uzdahom neba, što kao šapat zvezda pada na krošnje.

Lipa je za mene uvek bila više od biljke. U njenom cvetu vidim damar prirode, titraj nečega što prevazilazi biološko, što lebdi između duha i daha; u tom mirisu osluškujem eho govora duše univerzuma. Uhvaćen je u cvetu što traje tako kratko, ali ostaje zauvek u svima koji ga jednom udahnu. Ulica kojom svakodnevno prolazim, do juče samo običan niz zgrada i poznatih lica, u junu postaje prolaz između snova i sećanja.

Misli se razvezuju kao čvorovi na starom užetu i plutaju, tiho i slobodno. Pod lipom se s lakoćom pišu stihovi koje smo godinama nosili zatočene. Reči više ne beže, već dolaze same, pokorene tom nevidljivom silom i padaju na papir kao latice sa visine.

U neuhvatljivom oblačku mirisne svetlosti skriva se sva mitologija postojanja. Lipa ne poziva glasno, ne mami raskošno - ona samo jeste, ali njena čarolija i jeste u nenametljivosti. Slična je istini koja se ne izgovara, već se prepoznaje i ljubavi koja ne traži, već daruje. U tišini cvetova svet udiše svoju najstariju i najlepšu pesmu, spevanu mnogo pre našeg postanka.

Ne znam kako, ali me lipa vraća onome što sam zaboravio da znam. To je miris našeg detinjstva, nekadašnjeg doma, svega što više nije ni na jednoj adresi, već živi u grudima i budi sećanja. U tom dahu uvek iznova osetim da nisam stvoren samo da trajem, već i da osećam, slušam i čudim se. Zanesen nevidljivim, a sveprisutnim plaštom, hodam sporije, jer ne želim da remetim krhki sklad koji lebdi među granama. Pogledi postaju mekši, a reči ređe i nežnije.

U čudesnom trenutku cvetanja, lipa prestaje da bude samo drvo i dobija proročanske moći. Tada sa svakim svojim hodočasnikom razgovara bez glasa, jer se ispod njenih grana ne govori čovekovim jezikom. Molitvu prepoznajemo u cvrkutu ptica i povetarcu, a propoved u rumenilu kojim sunce boji mekano junsko obzroje.  

Lipa nas uči da lepota ne traži pozornicu, već prisutnost, da snaga ne mora da grmi, već je dovoljno da bude postojana, tiha i strpljiva. Cveta u tišini, bez glasa i slave i podseća da se sve vredno na ovome svetu dešava upravo tako.

Zato valjda i svaki lipov cvet na zemlju padne u velikoj tišini, ali njihova blagost ostaje da treperi duboko u čoveku i kada cvetova više nema. Vraća nas onome što je najvažnije, a što se najbrže zaboravlja: da je život božanski dar i da čovek, kada stane pod lipu i dopusti da ga ispuni njen miris, više nije samo svedok lepote, već njen neodvojivi deo.