Dragan Jakovljević: RUKE

Mirjana i Stojan zavoleli su se u neobičnim okolnostima. Ona je bila najbolji student Mašinskog fakulteta, a on među najlošijima; ona vedra i puna samopouzdanja, on sa hroničnim pomanjkanjem istog; ona vredna i ambiciozna, on i ne baš... Na prvi pogled, može biti da u tome nema ničeg čudnog, jer se suprotnosti privlače i međusobno nadopunjuju, ali je među njima sve bilo mnogo više od obične suprotnosti.

Zapravo, ko zna da li bi ikada i kafu popili zajedno, da se njemu jednom, na pauzi između dva časa nacrtne geometrije, nije omaklo kako mu se život okrenuo naglavačke, ali skroz!

- Kako skroz? - upitala je Mirjana, mada se nije iznenadila.

Stojan nije znao šta bi joj odgovorio, jer ni sam nije mogao da izdvoji jedan ili najveći razlog svoje patnje. Ona se javljala kao takva, sama po sebi i bojila mu dane svojim sivilom. Navodila ga je, svakoga dana sve više, ka onoj svojoj stazi na koju prima samo gubitnike.

Iste večeri, na imejlu ga je čekala poruka sa Mirjanine adrese. Pisala je kako je zanima nešto što je propustila da zapiše na času. Možda bi joj Stojan i poverovao, da u nastavku nije stajalo:

"Hej, a zašto ne bi, kao slučajno, u prolazu, u svom hodniku ili sobi još večeras oborio nešto što te nervira, a što, iz nekog razloga, nisi imao snage da odstraniš? Onda sutra ponovo prođi tuda, pažljivo osmotri oborenu stvar i prazan prostor koji se otvorio njenim padom. Možda će ti se učiniti da je baš dobro što imaš tu stvarčicu; da joj je mesto zapravo tu, gde se i dosad bila. Ili ćeš pak pomisliti kako je odlično što je sada na podu i što si je se konačno rešio. U svakom slučaju, imaćeš stav o tome, i to je najvažnije. Isto bi tako mogao, već sutra, takođe laktom, da sa terase oboriš na ulicu zgužvani list hartije, a malo kasnije da ga uredno podigneš i baciš u korpu za smeće. Možda bi tako shvatio da svoj grad i ljude u njemu, koji te često nerviraju, voliš više nego što ti se do tada činilo. Ili, zašto se ne bi osmelio da prekineš telefonsku vezu nekome ko te svakoga dana zove i zasipa besmislicama? Možda ćeš ga se tako trajno osloboditi ili će, pak, početi da ti nedostaje; možda ćeš ubrzo poželeti da ga pozoveš i prema njemu budeš ljubazniji više nego što si ikada bio, jer ćeš shvatiti da vaši razgovori nisu bili besmisleni, nego onakvi kakve vam život nameće i da se u njima krio sam taj život. Izađi sutra u dvorište ili park i kreni da sakupljaš one sićušne ostatke leta. Oni će ti, budi siguran u to, već prekosutra značiti mnogo više. I usput kreni da pevušiš svoju omiljenu pesmu, iako te niko ne sluša; ili baš zato što te sluša. I najzad, zašto sledeći put, makar i slučajno, ne bismo popili kafu zajedno? Ako ti se posle svega toga učini da tvoje zablude, jedna po jedna, počinju da iščezavaju i čine tvoje nebo i lice vedrijim, znaj da je došlo vreme da najzad, svaki naredni dan kojim te život daruje, do vrha ispuniš tom vedrinom."

Gluposti! I otkuda joj pravo da se ovako meša u moj život, pomislio je Stojan i ljutito isključio kompjuter. Naravno da je te neprospavane noći jedva čekao da svane i da je učinio onako kako je Mirjana napisala. A što je najvažnije, ta slučajna zajednička kafa, pretvorila se ubrzo u nešto više, zbog čega je njegov život od tada počeo da poprima nove oblike, kojima je bivao sve zadovoljniji.

Studije mu, međutim, nisu dobro išle, za razliku od Mirjane, koja ih je završila u roku. Verovatno bi, kao odlična studentkinja, i sama brzo pronašla posao, ali njen otac, visoki činovnik Ministarstva za nauku i tehnologiju, nije želeo da rizikuje. Pomogao joj je da se zaposli u istraživačkom institutu i time joj omogućio da u potpunosti iskaže kreativnu crtu svoje ličnosti.

Stojan se, pak, posvetio samostalnim istraživanjima i imao prilično uspeha u tom poslu. Patentirao je nekoliko uređaja za recikliranje plastične ambalaže, što mu je omogućilo skromne, ali redovne prihode. Ipak, njegova glavna preokupacija sada je bilo usavršavanje uređaja za prečišćavanje rečnih voda. Mirjana ga je u tome podržavala, jer je u svom institutu bila u toku sa novostima u ovoj oblasti. Govorila mu je da bi, patentira li prečišćivač koji bi taj proces učinio jeftinijim, a kvalitetnijim od sadašnjih, postigao veliki uspeh.

Njegov rad na konstruisanju naprednije verzije prečišćivača bio je, sticajem okolnosti, pri kraju upravo u vreme kada su njih dvoje odlučili da započnu zajednički život. Planirali su veridbu, ali su želeli da pri tom ne zaobiđemo tradiciju. Tako se Stojan, svečano odeven, sa poklonima u rukama i ne malom tremom, jedne nedelje uputio domu porodice Popović. Znao je da je Mirjana odrasla i vaspitana u patrijarhalnoj sredini koja drži do običaja predaka i to mu je imponovalo. Dogovor je bio da toga dana ode kod njih na ručak i zvanično zatraži ruku kćeri gospodina Marka Popovića. Mirjana je smatrala da bi bilo dobro da sa sobom ponese i crteže prečišćivača na kome je radio. Verovala je da će to za Stojana biti veliki plus u očima njenog oca, koji je bio čovek upravo iz te branše, pa je mladić tako i učinio.

Ambijent Mirjanine kuće mu je bio od ranije poznat, ali je ovo bio prvi susret sa njenim roditeljima. Početnu nelagodu, praćenu ubrzanim lupanjem srca i sušenjem usana, već na ulazu je odagnao ljubazni osmeh kućne pomoćnice, koja je odmah obavestila domaćine da je gost stigao. Pred njega je prva izašla Mirjana, razdragana i, činilo mu se, lepša nego ikada.

Njeni roditelji dočekali su ih u salonu. Već prilikom rukovanja, Stojan je uočio kontrast u ponašanju bračnog para. Dok je gospođa Popović bila nasmejana i veoma dobro raspoložena, njen suprug je imao uzdržaniji stav. Bio je to omanji, puniji čovek, ozbiljnog izraza lica, na kojem je bilo gotovo nemoguće prepoznati bilo kakvu emociju. Stojan je shvatio da je njegov budući tast od onih ljudi koji vešto vladaju svojom neverbalnom komunikacijom i ne dopuštaju sebi da makar i najmanjim izrazom lica ili pokretom tela, otkriju sagovorniku šta misle i osećaju.

Razumeo je Stojan ovakvu uzdržanost, vođen činjenicom da gospodin Popović obavlja odgovornu funkciju u ministarstvu i da je, sasvim sigurno, često u situaciji da vodi važne, čak i osetljive razgovore na državnom nivou, u kojima je ovakav stav poželjan, a nekada i neophodan. Osim toga, činilo se da bi možda bilo i neprimereno ako bi otac kćeri koja toga dana treba da bude isprošena, blistao od radosti i bio od srca nasmejan, ma ko da je njen prosac.

Ipak, i pored ovakve distance, atmosfera u njihovom domu nije bila neprijatna. Naprotiv, na trenutke je čak sve izgledalo vrlo opušteno, čemu su najviše doprinosile Mirjana i njena mama. Devojka je odmah napomenula ocu da njen izabranik upravo završava konstruisanje prečišćivača rečnih voda, od čega u budućnosti mnogo očekuje. Uzgred je dodala da on kod sebe ima neke crteže tog projekta. Oca je to vidno zainteresovalo, premda je bilo očigledno da mu ta informacija nije nova.

- Mogu li da pogledam crteže? - upitao je sa zanimanjem.

Dok je domaćin kuće bio zaokupljen papirima koje mu je gost pružio, Mirjana je Stojanu, prolazeći, šapnula:

- Mamu si već osvojio, a uskoro ćeš i njega... - u očima joj se videlo zadovoljstvo.

Potom je sipala kafu u šoljice za koje je njena mama s ponosom rekla da su vrlo vredne i da ih je nasledila od svoje bake, kao i čitav servis, uključujući i pozlaćene kašičice za šećer.

Gospodin Popović je pažljivo pogledao projekat, zaključivši da bi patent mogao da pomrsi konce sadašnjim prozvođačima prečišćivača i izazove velike promene na tržištu.

- Predlažem da mi ostavite ove crteže, a ja ću ih proslediti jednom svom prijatelju, vrhunskom stručnjaku. Posle toga ćemo već znati na čemu smo, ali verujem da ovako nešto još niko nije osmislio. Čestitam unapred! - rekao je i nazdravio.

Uzgred je napomenuo da ne bi bilo zgodno da za ovaj dogovor sazna još neko.

- Bilo bi loše ako bi neko naš privatni odnos doveo u vezu sa ovim vašim poslom, jer bi to moglo sve da pokvari. Možda bi time i moj status u ministarstvu bio ugrožen. Nadam se da me razumete... - rekao je.

Naravno, Stojan nije imao ništa protiv da crteži ostanu, pošto je i njemu bilo važno da neko od stručnjaka iz te oblasti da svoju procenu projekta. Rekao je kako se diskrecija podrazumeva i kako je svestan važnosti svega na šta mu je domaćin upravo skrenuo pažnju.

Nakon ručka, razgovor je postao opušteniji, a kada se povela reč o budućnosti dvoje mladih, Mirjanin otac je bez okolišanja upitao:

- Izgledate kao vrlo pristojan mladić, to se mora priznati. Ali ipak, moram da vas upitam imate li... kako bih rekao... neki porok ili možda nešto što smatrate tamnom mrljom u vašoj prošlosti? Morate me razumeti, jer mi kao ocu nije svejedno sa kim moja kći planira svoju budućnost.

Ovo pitanje je Stojana iznenadilo. Smatrao je da ne postoji ništa tako krupno što bi skrivao od Mirjane i njenih roditelja. Ipak, dok je gospodin Popović izgovarao svoje pitanje, pred Stojanovim očima počeše da se nižu neke slike koje su ga u detinjstvu i tokom jednog dela mladosti činile nesrećnim. Ponekad bi osećao kako gubi kontrolu nad pokretima svojih ruku i kako to što one čine nema nikakve veze sa njim, sa njegovim vaspitanjem i namerama. One su u takvim trenucima jednostavno gubile vezu sa njegovom svešću i radile šta su htele. Ta vrsta nesklada neretko se završavala tako što je on, kada bi ponovo došao sebi, u džepovima i tašni zaticao neke predmete koji mu u suštini nisu značili ništa, niti mu je bilo jasno kako su tu dospeli, a koji nisu bili njegovi.

Dok je to činio kao dete, roditelji su pronalazili razne izgovore kojima su slučajeve njegove kleptomanije nastojali da predstave kao dečje nestašluke i tada se sve završavalo bez većih posledica. Kasnije, tokom mladosti, takve situacije su bile ređe, ali se još uvek veoma dobro sećao situacija zbog kojih su njegove neposlušne ruke mogle da ga odvedu iza rešetaka. Srećom, to se nije dogodilo, a otkad je upoznao Mirjanu, gotovo da je zaboravio na taj svoj raniji problem. Sva ta sećanja sada su mu izgledala tako strano i činilo mu se da ništa od svega toga nema nikave veze sa njim.

- Dakle, imate li poroke? - trglo ga je ponovljeno pitanje domaćina.

Nastupio je mali tajac, ali ga je Stojan brzo prekinuo nekom, nadao se, duhovitom opaskom na račun njegovog običaja da do kasnih sati radi.

- Ništa ne brinite, Mirjana će, sigurna sam, vrlo brzo uspeti da stane na put tom vašem poroku - rekla je njena mama, posle čega su se svi, osim njenog supruga, od srca nasmejali.

A onda se dogodilo nešto što ni danas, posle neprekidnih razmišljanja o tome, Stojan ne ume da objasni sebi. Dok su ga domaćini ispraćali, zavukao je ruku u džep pantalona da uzme maramicu, ali je zajedno sa njom iz džepa izvirila i pozlaćena kašičica kojom je u salonu promešao šećer u šoljici kafe. Ispala je iz njegovog džepa na pod i zazvečala.

Svi bili kao skamenjeni. Nekoliko trenutaka niko nije rekao ništa, pa čak ni on. Osetio je da bi bilo kakav pokušaj objašnjenja ili izvinjenja bio besmislen, možda čak i uvredljiv za ove ljude. Tišinu je prekinula kućna pomoćnica, kada je podigla kašičicu i, s nelagodom u glasu, rekla da će je odmah oprati.

Tada je gospodin Popović iskoračio i uneo se Stojanu u lice:

- Da imam mušku poslugu, naredio bih da vas izbace. Ali pošto nemam, a sam ne želim da uprljam ruke, reći ću vam samo da se gubite odavde i da se držite dalje od moje kćeri!

Mirjana i njena majka su ćutke gledale ispred sebe. Lica su im bila bleda.

Stojan je istrčao iz kuće i zaustavio taksi.

- Ne znam kuda... samo što dalje! - rekao je.

Dok je Mirjana uplakana pala majci u zagrljaj, njen otac se mirno vratio na svoje mesto i počeo da proučava crteže prečišćivača, koji su mu ostali. Prvi put toga dana, na licu mu se ocrtavalo zadovoljstvo.