Dragan Jakovljević: Reč živi i bez nas

Кad god ispisujem poslednje stranice neke priče, eseja ili knjige, osećam veliku sreću, iako znam da će mi se uskoro dogoditi ono što se već dešavalo i mojim prethodnicima i meni. Ta poslednja tačka uvodi piščevo delo u svet zaogrnut plaštom rastanka. To su trenuci kada reči postaju spremne da život nastave bez onog ko ih je začeo. I, tako uvek ostanem bez njih.

Godine su prolazile i nikada se tome nisam usprotivio, niti sam ma šta pitao. Pravila te igre učio sam brzo i čvrsto ih se držao. Drugačije se nije ni moglo. Svaka moja naredna reč, svaka stranica i knjiga, prevaljivale su iste puteve od moga uma do svog sveta zrelosti, a potom me uvek vraćale na početak, onoj pretećoj belini prazne hartije, na kojoj su se samo nazirali obrisi budućih ljudi, njihovih misli i staništa. Uvek ih je iznova trebalo okupiti i udahnuti im literarni život, po meri koju ne očekuju. Moć da svoje likove činim manje ili više lepim, mudrim, duhovitim ili srećnim, bila je trenutna. Završavala se brzo, posle čega je bilo nemoguće učiniti ili reći bilo šta u njihovu odbranu, čak i onda kada sam gledao kako me izdaleka dozivaju i mimikom pitaju šta da učine.

Ali, život u Budimpešti mi nije darovao samo vreme, inspiraciju i snagu potrebnu za pisanje. Donosio je i ispred mene prosipao pregršti lepih trenutaka, vrednih sećanja, ali i onih koji to nisu. Mnogo je ljudi tokom ovih trideset godina života na peštanskoj obali Dunava prošlo kroz moj život. Ulazili su katkad po pozivu, ali češće bez njega i zadržavali se onoliko dugo koliko smo bili u stanju da jedni u drugima probudimo ono najbolje.

Na kraju, ipak, ostaju samo retki, ali dragoceni. Prepoznajemo ih po tome što је ćutanje u njihovom prisustvu lišeno osećanja neprijatnosti. Ne žalim za prijateljstvima koja su prestala da postoje, jer znam da ih nikada nije ni bilo.