Dragan Jakovljević: Renoviranje stana i života

Кada sam odlučio da renoviram stan, mislio sam da me čekaju samo zidovi, instalacije, pločice i parket. Ni slutio nisam da će mi se pod rukama otvoriti nešto mnogo teže, dublje i ličnije. Prostor u kome živim godinama, u kome sam ćutao, pevušio, razgovarao i smejao se sa sobom i drugima, ponekad tugovao, počinjao pa odustajao, pa ponovo počinjao, odjednom je progovorio.

Prvo sam mislio da me iscrpljuje logistika, poput papira, dozvola, majstora, buke i novca, ali sam kasnije shvatio da me u stvari umara ono što se dešava u meni. Svako rušenje starog plafona bila je senka nekog mog napuštenog sna, a svaka promena rasporeda kao prevrtanje unutrašnjeg nameštaja. Sve što sam držao u ćoškovima duše, izbilo je na videlo. Tako sam shvatio da se stan ne menja bezbolno, baš kao ni čovek.

Кada sam počeo da premeštam nameštaj, da skidam slike sa zidova, kao da sam skidao slojeve sopstvene tišine koja je navikla na sve što jesam i sve što sam prestao da budem. Svaka stvar koju sam dotakao u tom procesu renoviranja nosila je neku senku, neki trag onoga što je prošlo, ali nije nestalo.

Dok sam sedeo među polomljenim daskama i mirisom sveže farbe, shvatio sam da ne renoviram samo prostor, nego i pogled, način na koji hodam po sobi i na koji slušam tišinu. Počeo sam da osećam da renoviranje nije ništa drugo nego jedna tiha, skoro nevidljiva borba za novi početak. Кao kada presadiš drvo – ono i dalje izgleda isto, ali više ne raste na istom mestu.

Moje renoviranje trajaće duže nego što sam planirao. Ali kako bi i moglo brže, kad sam morao prvo da pogledam u sebe i priznam da sam živeo u navici, u prostoru koji me više nije odražavao. Čovek je često spreman da promeni nameštaj, ali ne i način na koji gleda svet. Ja sam to morao istovremeno.

Majstori odlaze i dolaze, pločice se lome i lepe. Stari podovi su bili škripavi kao savest ponekad. A onda, kada je svetlost pala na jedan novi zid, osetio sam mir koji nastane kad čovek zna da je nešto uradio ispravno i uz veliku muku. Osetio sam da taj zid postao odraz nečega novog u meni, svedok moje ponovne spremnosti da krećem ispočetka.

Renoviranje stana je kao renoviranje života: moraš prvo da napraviš nered, da sve izneseš napolje, da ostaneš u hladnoći i tom neredu, ponekad i da rušiš, da se izgubiš u sumnjama i umoran od sopstvenih očekivanja. A onda, kad već pomisliš da si odustao, pojavi se ta prva nova linija, prvi miris boje, prvi znak da je nešto novo počelo da se rađa.

Mislio sam da će to biti samo fizička promena - nove pločice, nova boja, novi raspored. Ali svakog dana, sa svakim udarcem čekića, osetio sam kako nešto u meni popušta. Кao da sam konačno dozvolio sebi da budem nezaštićen, otvorio prozor, ne da uđe vazduh, nego da izađe sve što sam godinama držao u sebi. Nisam računao na umor, na buku, ni na osećaj izgubljenosti koji se javlja kada se sruši poznato, a novo još nije sagrađeno.

Ali, upravo u tim trenucima, kad više ništa nije bilo sigurno, počeo sam da slušam svoj unutrašnji, tihi glas koji godinama nisam čuo. Počeo sam da razlikujem šta mi je zaista potrebno od onog što me je okruživalo, da shvatam da nisam odlučio da renoviram stan zato što sam želeo lepše zidove, već zato što sam tražio novi početak, u nečemu u čemu me niko neće pitati zašto sam se promenio.

Majstori su dolazili i odlazili, kao prolaznici u mom životu. Jedni su bili glasni, ali brzi, drugi tihi i spori, ali pouzdani. Učim se od njih strpljenju i prihvatanju, čak i kada nešto ne ide po planu. Shvatam da se mnoge stvari ne mogu predvideti i da je u tome možda i čar: u tom prostoru neplaniranog dešava se život. Čovek ne može dugo da živi okružen stvarima koje ga više ne odražavaju. U jednom trenutku moraš sve da izneseš napolje. I sebe s tim stvarima.

Renoviranje me je naučilo da život ne mora da bude savršen, da dom ne mora da bude sređen do detalja, ali da u njemu mora da postoji istina. Tvoja istina i tvoja borba, tvoje lice u ogledalu koje te sada gleda malo nežnije i malo hrabrije.

I zato, kada neko kaže da je renoviranje stresno, ja ćutim. Znam da jeste, ali u tom stresu, u toj zbrci i prašini, krije se nešto dragoceno: ne samo nova soba, nego i nov ti. Jer, na kraju krajeva, čovek nije ništa drugo nego kuća u kojoj mora povremeno da zameni zidove svoje duše, da provetri uspomene, skine stare zavese i pusti u svoj život novu svetlost.