Dragan Jakovljević: PUTNIK

Živeo je u našoj okolini jedan skromni čovek, siromašan, ali radoznalog i razigranog duha. Govorio je kako voli putovanja i, čini mi se da je samo za njih živeo. Ali, za razliku od drugih ljudi, on je putovao i svet istraživao u svojim mislima i snovima. Čuo sam kako govori da ima najjeftinije, najbrže i najbezbednije prevozno sredstvo, koje mu daje prednost nad materijalno bogatim ljudima.

– Komšija, znaj da kamen koji se kotrlja nikada ne skuplja mahovinu. Tako je i sa mislima... Eto, upravo sam se vratio sa Grenlanda. Lepo je, ali hladno! Zato već sutra moram nekud na jug, među palme i moje prijatelje, galebove. Uvek lepo prodivanimo i razumemo jedni druge – rekao mi je jednom, šeretski namignuo i nestao iza ugla.

Od tada se o čoveku koga smo svakoga dana viđali, ali čije pravo ime niko nije znao, više ništa nije moglo čuti. Prošle su godine i još se nije vratio.

Odlasci ubogih, bezimenih ljudi, za druge nikada nisu preuranjeni. Nisu ni iznenadni, već logični. To je pomisao koja iz korena čupa klice čovekove radoznalosti, svagdašnje pratilje odlazaka bogatih i širom otvara vrata zaboravu.