Dragan Jakovljević: Priče koje niko ne piše

Na margini sveta, tamo gde jutarnje gašenje uličnih svetiljki ne najavljuje samo dan, već i novo spasenje, žive ljudi bez adrese, bez vlasništva nad bilo čim, osim nad sopstvenim bolom. Njihovi životi su soneti izbrisanog dostojanstva; u očima im senke nekadašnjih ognjišta, dogorelih, a potom raznetih stihijama nepravde i zaborava.

Oni su pesnici bez pera, glumci bez scene, akteri tragedija koje niko ne piše, hodajuće uspomene koje niko ne pita za priču. Nose u sebi ljubavi koje su prošle, domove koji to više nisu, prijatelje iščezle u izmaglici vremena. U njihovom svetu zatvor često nije tamnica, već kapija spasenja; nije kazna, već utočište.

Sivi zidovi iza žice i rešetaka možda mogu da svedoče o patnjama i čežnji mnogih ljudi za slobodom, ali ne i o Šanjikinim. U svetu koji je pred njim uporno tajio svoje vrline i razmetao se onom svojom stranom iz koje zjapi ravnodušnost, sveta u kome ga je obuzimao sve jači osećaj otpadništva, čija ga je sloboda povređivala više od zatočeništva, smisao traži u zatvoru.

U toj reči prepoznaje sigurnost, zidove koje mu niko ne može oduzeti, ležaj koji ne nestaje s prvim sunčevim zracima, činiju supe koja nije uslovljena milošću prolaznika. U svetu u kojem je sve zatvoreno za one bez adrese, rešetke postaju prozori nade.

Šanjika je u zatvoru bio samo jednom, nekoliko meseci. Ne zna zbog čega, valjda zato što ga je život, kao i mnoge, u nekom trenutku doveo na pogrešno mesto, u pogrešno vreme. Ali, umesto da se žali, on je tamnovanje prihvatio kao Božju ruku spasa. Taj prst pokazao mu je ono što je ljudskom dostojanstvu najbliže: uredan život, pravila ponašanja, njegovo ime na spisku i sistem koji ga, makar i strogo, priznaje kao biće vredno postojanja i spomena.

Svet je napolju brz, glasan i slep. Ne mari za ljude čija imena nisu u registrima, koji, kada ih neko upita ne znaju broj svoje kuće, često ni ulicu, ponekad ni ime grada… Odbačeni od svih, postaju dvostruki siromasi. Jer, siromaštvo nije samo prazna činija, već i zaborav, nepostojanje u očima drugih.

"A u zatvoru… Tamo svaki čovek postoji, makar i kao broj", govori glasno, da ga svi čuju, ovaj vremešni stanar klupe na našem malom peštanskom trgu.

Dovikuje se s policajcima i moli da ga uhapse, “osude” i pošalju u zatvor. Oni se odavno ne obaziru na Šanjiku i njegove molbe. Samo ga izdaleka pozdrave i nastave svojim putem, brzo, za nekim lošim momcima koji ne bi u zatvor.

Ne očekuje Šanjika nikakvu raskoš. Ne sanja meke jastuke, ni večere zlatnim escajgom, već samo toplinu koja ume da zagrli. Sanja mir i vreme kada u počinku neće videti još jednu borbu za život. Iskusio je da čovek ne pati samo kada mu je uskraćena sloboda, nego i kada je slobodan bez svrhe i nade da će nekome ponovo biti potreban.