Dragan Jakovljević: Priznanje, molitva i potajna nada Violete Aleksić

Osvrt na pesmu "Eh, dobri moj"

Jedna od najnovijih pesama Violete Aleksić, pod naslovom „Eh, dobri moj”, pažnju čitalaca privlači pre svega svojom univerzalnošću, jer u njenim stihovima lako prepoznajemo duboke anomalije sa kojima se suočava savremeno društvo, u velikoj meri otuđeno od ljudskosti i ogrezlo u svojoj moralnoj i duhovnoj hladnoći. Svedoci tog posrnuća smo gotovo svi, kroz bezbroj situacija koje nam svakodnevica takvog života nameće.

Pesma "Eh, dobri moj" pripada refleksivnoj i ispovednoj lirici, u kojoj se duboko intiman unutrašnji svet prepliće sa opštom slikom o čovekovom postojanju, moralnosti, etici i položaju pojedinca u savremenom društvu. Pesma je tematski vezana za životnu borbu pojedinca protiv nepravdi, ali i preispitivanje sopstvene uloge i vrednosti u svetu koji često zanemaruje i ignoriše dobrotu.

Lirski subjekt je čovek koji se nesebično daje drugima, leči tuđe rane, trpi, ćuti, nosi težinu sveta na svojim plećima. Međutim, tu je i nagoveštaj osećaja gorčine, umora, nepravde i egzistencijalne praznine. Stoga se i, sasvim logično, postavlja pitanje: treba li biti dobar u svetu koji ne uzvraća ni zahvalnošću, niti razumevanjem?

Nižu se, takođe, i druga egzistencijalna pitanja: da li dobrotu neko zaista vidi ili prepoznaje; da li se vrednost čoveka meri žrtvom; šta ostaje pojedincu koji daje sebe, a ne dobija ništa zauzvrat; treba li trpeti ili se jednostavno ne osvrtati?

Ova narativno-lirska pesma ima tok centralne misli, unutrašnju dinamiku i svoju psihološku dubinu, a kompoziciono je podeljena u tri celine.

U uvodu („Eh, moj dobri, / gazim mokra oranja...”), otvara se intimni dijalog, evocira slika teškog, blatnjavog, ruralnog pejzaža koji simbolizuje težinu svakodnevice i „oranje prošlosti“, odnosno pretragu po onome što se moralo i bolnim sećanjima u vezi sa tim “moranjima”. Već ovde dominira motiv teške unutrašnje borbe.

U drugom, središnjem delu pesme („Dobri moj, / ja sam već odavno umoran...”), autorka dostiže emocionalni i misaoni vrhunac. Uočljiv je umor, ne fizički, već oličen u bespomoćnosti, razočaranju u društvo, laž i „nadmudrivanja upornih“. Istina se vidi i zna, ali je autorka sklona ćutanju, da „ne psuje“, da ne izgovori ono što zapravo oseća i upravo tu dolazimo do kulminacije unutrašnjeg bola.

Deo pesme „Moj dobri, / zalud pohvale koje se množe...” donosi rezignaciju i ironiju: pohvale koje dolaze „posle bitke“ nemaju vrednost. Nailazimo na kritiku mentaliteta mase koja ne želi da se „lomi“, već traži nekog ko će patiti umesto nje.

U završnim stihovima, pesnikinja uvodi meta-pitanje o sopstvenoj vrednosti:

„Ili sam, dobri moj,

jedino onda,

kad za druge ginem,

najbolji?”

U ovoj tihoj rezignaciji prisutna je pretnja da ona preraste u dublji egzistencijalni skepticizam.

Oranica je, inače, simbol težine života, napora i sećanja na prošlost. „Mokra oranja“ metaforički predstavljaju kretanje kroz teškoće, ranjive segmente iz prošlosti i iznova preživljavanje istog bola.

Motiv jada koji „kleči za vratom“ predstavlja personifikaciju bola koji se ne može odbaciti, jer sedi kao teret, kao neumoljiva senka.

Kada je reč o motivu „brata koji se izgubio“, on se može tumačiti doslovno (gubitak drage osobe), ali i simbolično: gubitak ideala, podrške, istomišljenika, onog koji je nekada delio vrednosti sa nama, ali je „otišao u drugi jaz“, odnosno svojim putem, bežeći od istine.

Pesma je bogata stilski izražajnim sredstvima, posebno metaforama i personifikacijama, koje pojačavaju emotivni doživljaj, poput metafore, personifikacije, ironije i sarkazma, uz pojedina retorička pitanja.

Pesnikinja u jezičkom smislu pribegava kombinovanju kolokvijalnog izraza i poetske slikovitosti. Njen stil je čitaocu pristupačan, ali je slojevit, što znači da mu je blizak, iako ostaje duboko misaon.

U ovoj pesmi dominira ton melanholije, tuge, razočaranja, ali ne pasivne, već aktivne tuge koja govori, preispituje, protiv koje se čovek bori. Međutim, kroz stihove Violete Aleksić provejava i ljubav prema čoveku, želja da mu se pomogne, da se razume, čak i kada je sve drugo protiv toga.

Čitalac iz pesme izvlači višeslojnu poruku, pre svega kroz pohvalu ljudima koji se žrtvuju, koji iako umorni, hrabro nastavljaju dalje; kroz kritiku licemerja društva koje slavi tek one koji su „poginuli“, ignorišući njihove patnje dok su tu, među nama.

I tu dolazimo do egzistencijalnog pitanja smisla žrtve: Treba li se žvrtvovati za druge, ako taj napor niko ne uvažava i ne priznaje? Ova završna dilema ostaje bez odgovora, jer pesnikinja konačni sud o tome ostavlja čitaocu.

Ukratko, pesma „Eh, dobri moj” Violete Aleksić je intimna, gorka i istinita ispovest čoveka koji trpi, koji se daje, pomaže, ali koji u isto vreme ostaje neshvaćen i usamljen. Reč je o molitvi i vapaju, i kritici i priznanju, ljubavi i razočaranju. Ovo delo svojom dubinom podseća na bogatu tradiciju egzistencijalističkog pravca u poeziji, ali u isto vreme zadržava toplinu i ljudskost, karakteristične za veći deo autorkinog pesničkog opusa i njen osobeni stil, koji već godinama neguje u svojim vanvremenskim stihovima.

Dragan Jakovljević

***

Violeta Aleksić: EH, DOBRI MOJ

Eh, moj dobri,

gazim mokra oranja,

prevrćem negdašnja moranja,

da suzbijem jad što mi kleči za vratom.

Tražeći spas, tragam za bratom

koji se izgubio u nekom drugom jazu.

A evo, zlice mi kažu,

da se može i drugačije,

da je sve ovo svačije,

samo treba biti mudar i uporan.

Dobri moj,

ja sam već odavno umoran

od svih nadmudrivanja upornih.

Od podizanja kičme nemoćnih,

od laži što mi se usput bace kô psu.

Kao pesnica po već razbijenom nosu.

Umesto hvala, samo ćutnja nema.

E, dobri moj,

tuga je to pregolema.

Kad vidiš i znaš,

a slušaš kô da prvi put čuješ,

pa grcaš da ne izgovoriš psovku neku.

Isplačem ja često krivu reku,

da ne vidi niko, dok snaga ne dođe.

Da mogu brže i lakše da pođem

sam sa sobom pod ruku,

uhvatim svoju brigu i muku,

pa onda polako kako se može.

Moj dobri,

zalud pohvale koje se množe,

posle bitke svi smo generali.

Oni nisu umeli ni znali,

jer im je tako lakše.

Što da se lome kolena i čaše,

čemu teška glava i ispucale grudi...

Imaju budalu koja će da grli i ljubi,

da svima teške rane vida.

Samo se ponekad zapitam,

ko to na ovom svetu postoji

koji bi umeo da razume i voli

sve moje propasti, suze i boli .

Ili sam, dobri moj,

jedino onda,

kad za druge ginem,

najbolji?