Dragan Jakovljević: Pragovi (odlomak iz romana u nastajanju)

U tihim popodnevima, kada sunce izgleda kao da posustaje, Kragujevac je postajao mesto gde vreme klizi, više nego što otkucava. Ljudi su sedeli na pragovima svojih kuća, govorili „pomoz' Bog“ i upućivali jedni drugima neke sasvim obične, iskrene reči. Uveče bi devojke iznosile jastuke na prozore i, kao, nalazeći se u nekom poslu, diskretno bacale pogled na mladiće koji su prolazili ispod krošnji drveća, mnogi sa rukama iza leđa i kačketom ili šajkačom, nagnutom malo na jednu stranu. Niko nije žurio, jer je žurba bila znak siromaštva duše. Znalo se da prava ljubav dolazi polako, obično nepozvana, ali nepogrešiva.

Živeo je u centru grada i jedan stari gospodin čije ime više ne pamtim. Znam samo da je pravio najbolje drvene svirale u kraju. Nije ih prodavao, već poklanjao onima za koje je verovao da će ih razumeti. Jer umetnost, govorio je sedeći ispred svoje kapije, nije zanat, nego molitva ruku koje slušaju srce. Njegove frule danas možda leže zaboravljene u nekim podrumima ili na tavanima, ali zvuk koji su proizvodile i danas odjekuje mojim sećanjem.

I nije se tada pitalo ko si, već se gledalo kako stojiš dok govoriš i šta nosiš u očima. Ljudi su znali da su duše krhke i da ih treba paziti kao porcelan. Zbog toga su birali reči, pesme pevušili tiho, a tuge nosili bez svedoka. I sve što danas svet pokušava da pronađe - spokoj, smisao, čestitost - nekada je živelo u običnosti tog Kragujevca: u hlebu koji se lomio, ne sekao; u rukama koje su pružale, ređe uzimale; u danima koji su bili dugi ne zato što su spori, već zato što su imali smisao. Znalo se da smisao dana nije u onome što uradiš, već u onome što poneseš sa sobom kad padne veče.

I tako, kada večeri dođu sporo, kada tišina zamiriše na prošlost, taj nekadašnji dečak sedi kraj prozora, zamišlja lice starog grada i zna da Kragujevca u njemu ima koliko i sećanja i da će možda nestati kuće, trgovi, ulice, ali da grad ne umire dok god neko pamti njegove ljude. Umire samo zaboravljeno, a ono što se pamti, to se ponovo rađa, svaki put kada ga neko ispriča tiho, s ljubavlju, poput molitve koja ne traži ništa, ali donosi mir.

Ali, najdublje se pamti ono što se rečima teško kazuje, što ni vreme ne uspeva da izbriše - pogled majke dok ti vezuje pertle u zoru, pred školu, ili stisak očeve ruke dok ti ćutke pokazuje kako se oštri kosa, bez žurbe. To nisu bili trenuci, već zapovesti života, upisane tako da traju sve dok srce kuca.

Tada su očevi govorili ćutanjem, a majke plakale krišom, iza peći, kad deca zaspu. I nije bilo: „Volim te“, kao što se danas izgovara, često i lako. Ljubav se pokazivala kroz umorne ruke što mese hleb, kroz čarapu krpljenu po treći put, kroz tanjir stavljen prvi pred dete, pa tek onda pred sebe. U toj tišini bilo je više istine nego u svim knjigama današnjice.

Pamtim i starog učitelja Vujicu, kako hoda sa štapom i uči decu da su reči alat duše i da nema veće sramote nego izgovoriti istinu bez osećaja. Bio je strog, ali nije udarao. Njegov pogled je bio dovoljan. Kada bi neko slagao, samo bi mu rekao: „Zamišljaš li sada lice svoje majke?“, i dete bi pocrvenelo, jer je tada sramota bila put do savesti, a ne povod za inat.

A subotom, grad bi mirisao na sapun i tamjan. Ljudi su se umivali pažljivo, kao da se spremaju da pogledaju Boga u oči. U crkvi nisu očekivali da budu viđeni, već da oslušnu tišinu u sebi. Pevali su, kao da miluju ikone, jer vera nije bila dužnost, nego uteha. Kao kad zagrliš nekog, pa i ne znaš šta reći, ali znaš da je tu.

Na periferiji, gde se grad stapao sa njivama i vinogradima, šumadijska zemlja je disala polako i duboko, kao da je znala sve tajne i istine koje ljudi zaboravljaju. Znali su da se onaj ko zemlju voli kao majku, ne boji gladi i da se žuljevi ne prenose, već da se poštovanje prenosi kroz njih. Kada bi unuk gledao dedu kako ore, znao je da to nije samo rad, nego zavet.

Jednom mi je čika Mita, nagnuvši se na tarabu koja je delila naša dvorišta, rekao da nije teško biti dobar, nego ostati dobar kad vidiš da loši prolaze bolje. I tu njegovu rečenicu sam nosio u grudima celog života, kao svoju amajliju i orijentir.

Pamtim i jednu devojčicu, Ružu, koja mi je dala cvet pred školom, ali nikada više nije progovorila sa mnom. Ne mislim da je to zbog stida, već više zbog onog dečjeg osećaja da su neke stvari lepše ako ostanu nedorečene. Tako sam saznao da ljubav može trajati i ako nije kazana, kao što nije svaki plamen stvoren da se razgori. Neki postoje samo da nas podsete da smo ljudi.

Sada, dok mi misli i lutaju kao dete po jesenjoj ulici, znam ono što mnogi ne shvate ni ni u zrelosti: da svet ostaje onima koji umeju da pamte nežnosti - pogled, osmeh, tiho izvinjenje, deo hleba podeljen bez reči; da je svaka kuća zidana rukama, ali da zaborav prežive samo one s ljubavlju u svojim temeljima. Zato i ne žalim što tog Kragujevca više nema. Ne ljutim se na novo doba, jer znam da ono što je vredelo, nije nestalo. Samo se povuklo duboko u sećanja onih koji su još sposobni da ih čuvaju i osete.

I zato, kad zatvorim oči pred san, ne zamišljam velike stvari. Samo neke korake po šljunku, miris suve trave, očeve žuljevite ruke i zvuk školskog zvona, sa jednim ehom dužim od samog zvona. To je moja tiha istina, jer ono što je iskreno, ne mora biti glasno. Dovoljno je da traje.