Jeste, doktore, ja sam Rodoljub. Za prijatelje Rođa, nadimak od malena. Inače sam tu, iz susedne ulice. Mislim, ne baš odmah do ove, već par ulica dalje, ali sam svakako odavde. Komšiluk takoreći, da... Lep je ovo kraj, to i sami znate. Priraste čoveku za srce, pa ne bi iz njega nikuda. Kada bi mi iz nekog razloga rekli da moram da odem odavde, verujte da nipošto ne bih. Da, ta mogućnost je za mene apsolutno isključena, ma šta da se dešava naokolo. Na šta konkretno mislim? Hm, da… Naime, ovaj kraj su, to vam moram reći, u poslednjih nekoliko godina počeli da posećuju lopovi. Da čovek ne poveruje... Svega je ovde bilo, ali ovolikog lopovluka nikada. Padne mi ponekad na pamet, u trenucima očajanja, da prodam stan i odselim se u drugi deo grada, ali već sledećeg trenutka odagnam takvu pomisao i čudim se sebi kako sam tako nešto mogao da pomislim. Ipak sam ovde rođen, odrastao, školovao se, stekao porodicu… Ona me je, doduše, napustila, ali… šta da se radi. I to je život, lepo kažete. Kad bolje razmislim, ima ljudi koji su mnogo gore prošli u životu od mene. Mislim, neki nikada nisu ni imali porodicu, a ja je, eto, još uvek imam, nazovimo to tako. Zašto su otišli? Pa… upravo zbog lopova. Da, dozlogrdilo im je i otišli su. Sve je, znate, počelo, kada su, posle decenija našeg bezbrižnog života, neki čudni tipovi počeli da nas posećuju i zagorčavaju nam život. Dolazili su i još uvek dolaze, uvek noću. Na svu sreću, imam veoma lak san i natrosečno dobar sluh, pa sve čujem i osetim, čak i u snu. Tako sam uvek uspevao da ih oteram pre nego što bi nešto ukrali. Ali ne, nisu to plašljivci koje tek tako možete zauvek da oterate. Ovi se vraćaju i verujem da će se to činiti dok god ne ostvare ono što su naumili. Najpre su tumarali samo po dvorištu i odatle ih je bilo lako oterati. Ustanem, uzmem šta mi je pri ruci, prikradem se i onda počnem da vičem i da ih mlatim. Oni tada pobegnu, ali se brzo vrate i idu sve dalje i dalje. Kada su počeli da ulaze u kuću, morao da nabavim vatreno oružje. Znate, nijedan otac ne bi mogao da sedi i čeka da vidi šta će da se desi, dok mu deca spavaju u susednoj sobi. Bilo mi je važno da lopovi znaju da imam pištolj, jer sam mislio da ću time trajno da ih zaplašim. Ali, nisam uspeo. Bile su to velike noćne jurnjave po čitavoj kući, dragi doktore, i kako je vreme prolazilo, one su bivale sve češće. Na kraju sam morao da postavim specijalne zaštitne rešetke na vrata i prozore. Računao sam da ćemo tako biti potpuno bezbedni. I bili smo, ali samo nekoliko nedelja, dok me jedne noći nije probudio neki čudni šum sa krova. Moja žena ga nije čula, kao što su joj promakli i svi prethodni pokušaji krađe u našoj kući. To me ne čudi, jer ona, za razliku od mene, ima veoma tvrd san i uvek ju je bilo teško probuditi. Iznenadila me je, znate, ta buka u potrkovlju, tojest na krovu naše kuće. Tim pre što mi nikada gore nismo imali ni miševe, niti veverice, niti bilo kakve slične životinje. Osim toga, šumove koje sam jasno čuo može da napravi samo čovek, dok se polako gega i prikrada. Uđem u potkrovlje i kroz otvor vidim njihove senke na krovu. Znači, još nisu ušli, ali će uskoro pokušati, jer, zašto bi se inače pentrali po krovu. Kako vam rekoh, kroz vrata i prozore više nisu mogli, tako da im je preostala jedino mogućnost da pljačku kuće pokušaju preko krova. Na njemu su, imao sam utisak, već bili oprezniji. Shvatili su, očito, da se gore mnogo lakše može izgubiti glava nego u unutra, u kući. Čim bi čuli ili videli da im dolazim u susret, nestajali bi u noći i to veoma spretno, poput nekih šumskih stvorenja. Bilo mi je i pre toga jasno da imam posla sa dobro obučenim i izvežbanim kriminalcima. Isprva sam iz kreveta osluškivao šumove koji bi dolazili spolja. Kada bih, najzad, prepoznao njihove pokrete, polako sam ustajao i u najvećoj tišini izlazio na krov, preko potkrovlja. Tamo se uvek ponavljala ista scena. Čim bi me videli, lopovi bi vrlo spretno poskakali sa krova i nestajali u mraku. Nekada ih je bilo dvojica, nekada trojica, ni sam ne znam od čega je to zavisilo. Naravno, ženi i deci na početku nisam ništa govorio o tome, da ih ne bih uplašio. Osim toga, san im je bio preko potreban, jer su deca sutradan, rano ujutru, išla u školu, a žena na posao. Sa mnom je već druga priča, ja sam umetnik, slikar, i obično nikud ne žurim. Besane noći sam donekle nadoknađivao odmaranjem oko podneva, ali sam i pored toga osećao veliki umor. Žena mi je govorila kako mi se lice izobličilo od nespavanja, a podočaci postajali sve veći. Naravno da istinu o našim noćnim posetiocima nisam mogao da krijem u nedogled, pa sam na kraju rekao ženi šta je pravi razlog mog nespavanja. Izabrao sam da joj to kažem dok je bila na godišnjem odmoru, jer sam znao da ni ona od tada neće imati sna. Tako je, nažalost, i bilo. Zajedno smo svake noći osluškivali šumove sa krova, ali ih za razliku od mene, ona nikada nije čula. Jednom je čak zahtevala da krene sa mnom, na krov, kako bi se svojim očima uverila ko to gore šeta usred noći. Zaustavljao sam je i molio da to ne čini, jer je i inače nespretna u prostoru. Sem toga, bilo je jasno da su lopovi naoružani, imajući u vidu koliko su drski i uporni. Ona je međutim, uprkos mojim molbama krenula i… Zamislite, doktore, nije ništa videla, niti čula. Lopovi su u jednom trenutku bili samo par metara daleko od nas, a onda su, kao i uvek do tada, odmah poskakali sa krova, videvši da sam tu. I naredne dve ili tri noći se ponovilo isto. Ona gore nikada nije videla ništa neobično i čudila se kome to pretim poštoljem i koga pokušavam da oteram sa krova. Bojala se pištolja i molila me da ga negde sklonim, ali znate kako je… Ja sam oružje i kupio upravo da bih nas zaštitio. Ne misliš valjda da ću goloruk na naoružane kriminalce, pitao sam je. Ništa mi nije odgovorila. Jednog popodneva sam otišao do grada da kupim platna i boje za slikanje i kada sam se vratio, u kući nisam zatekao nikoga. Dečja soba je bila gotovo ispražnjena, a i ženin ormar takođe. Pomislio sam najpre da su lopovi ipak ostvarili svoj naum i pozvao ženu telefonom da joj to saopštim. Trebalo je videti kako ćemo dalje… Međutim, ona mi je samo kratko odgovorila da misli da je i za nju i za decu bezbednije da neko vreme žive negde drugde. Pitao sam je gde su, ali mi nije ništa odgovorila, već je odmah isključila telefon. Vidite, moj doktore, dokle je to došlo. Sada ne znam ni gde su, ni kako im je… Moja žena je, koliko sam shvatio, došla do saznanja da nam ti kriminalci prisluškuju telefone, jer ne znam zašto bi inače isključila svoj aparat. Boji se za naše živote, to je vrlo jasno. Od tada je, eto, prošlo više meseci, a kod mene se ništa nije promenilo. Lopovi dolaze svake noći i šunjaju se po krovu, a neretko i po čitavoj kući. Samo ne znam kako uspevaju da uđu… Rešetke, nažalost, više ne pomažu. Zvao sam policiju, ali kao da nisam. Tragova uznemiravanja navodno nema, a krađa nije počinjena. Zovite nas samo ako budete fizički napadnuti ili opljačkani, rekao mi je njihov šef kada su poslednji put dolazili. Tada mi je dao i vaš broj telefona. Ako sam ga dobro razumeo, vi, navodno, znate nešto o mom slučaju i mogli biste pomoći. Još tada mi je ovo zvučalo besmisleno, moram priznati. Jer, kako biste vi, civilno lice, mogli da znate nešto što policija ne zna. Čak i da je tako, zar nisu oni jedini zaduženi za istragu i prikupljanje činjenica? Zato se, gos’n doktore, unapred izvinjavam što sam vas ovoliko zadržao. I dalje verujem da vi o mojim nezvanim posetiocima, koji su isključivi uzočnici pakla koji proživljavam, nikako ne možete da znate više od istražitelja. Ali dobro, ja sam ih poslušao i došao, da ispunim formu. E, sada... Kad sam već tu, jelte, red je i da vas pitam… Imate li zaista da mi kažete nešto što ja ne znam?