Dragan Jakovljević: PORUКA КOJA MI JE PROMENILA ŽIVOT

Кo je tada mogao da zna da će mi jedna, naizgled sasvim obična poruka, sastavljena od pet reči i napisana nepoznatim rukopisom na nevelikom komadu hartije, olakšati ne samo taj dan, za mene veoma važan, već da će i kasnije, malo po malo, nastaviti da menja moj život. Bio je to dan koji se i tada, kao i danas, smatrao jednim od najvažnijih u životu svakog svršenog srednjoškolca. Većina nas je, pod uticajem roditelja i bliže rodbine verovala da, ne položiti prijemni ispit na željenom fakultetu, ujedno znači da nam je sudbina zapečaćena i da od nas „u životu neće biti ništa“.

Кoliko je takvo razmišljanje bilo pogrešno, uverili smo se mnogo kasnije, kada smo osluškujući svoje novootkrivene talente i htenja, menjali fakultete, završavali one za koje smo se tek kasnije odlučivali, a posebno kada smo shvatili da nas je posle sticanja diplome život najčešće vodio putevima koji nisu imali mnogo dodira sa onima za koje smo se školovali. Ali, mi smo tog junskog dana nakon mature, uspešno položeni prijemni ispit na fakultetu videli kao jedinu validnu ulaznicu za nastavak svog života. Sve ostale varijante bile su nam nezamislive, jer su, prema viđenju roditelja, značile naš siguran put među „propalitete“, a možda i „probisvete“.

Naravno da je sve to unosilo ogromnu strepnju u sve nas i tremu koju nije bilo lako savladati. Pomoćne „puškice“ smo svakako imali, ali je malo ko verovao da ćemo uspeti da ih upotrebimo, jer je fakultetski amfiteatar bio ogroman, sedišta međusobno udaljena, a armija profesora i asistenata koji su motrili svaki naš pokret ogromna.

I onda se dogodilo ono s početka ove priče. Ispred svakog od nas nalazila su se dva papira, sa poleđinom okrenutom nagore. Uvereni da je reč o testovima, sa zebnjom smo, prema uputstvu kontrolora, najpre okrenuli desni list. Na njemu je, na naše iznenađenje, bila napisana samo jedna rečenica: „Pusti, i to će proći“.

U sali, u kojoj je do tada vladala mrtva tišina, a atmosfera odisala napetošću, odjednom se dogodio potpuni preokret. I naša, i lica kontrolora su se ozarila, strah je polako nestajao i mi smo jedni u drugima ponovo prepoznali one, sasvim obične mlade ljude, spremne na nove izazove, pa i na ovaj koji je toga dana bio pred nama. U trenutku nam je postalo jasno da svaka, pa i ova neizvesnost i muka, imaju svoj kraj i da će nam život, svakako, ponuditi neku novu, možda čak i bolju mogućnost, u slučaju da u ovom pokušaju ne uspemo.

Na susednom papiru nalazio se test, koji smo opušteno i bez većih poteškoća rešili. Tako se neočekivano bezbrižno završio dan za koji sam godinama pre toga verovao da će biti najteži i najstresniji u mom životu.

Poruka sa prijemnog ispita ostala mi je, i bez moje jasne namere, u podsvesti svih ovih godina i javljala se često, upravo u trenucima za koje ju je neko, onog davnog juna, i namenio. Ona je bila ta koja me je, kad god je trebalo, upozoravala, vodila, štitila i hrabrila. Čini to i danas, nenametljivo, ali istrajno i brižno.