Dragan Jakovljević: PIJANISTA

Nikada pre njega nisam upoznala čoveka sličnog anđelu. Govorili su da su takvi ljudi retki, ali da ipak postoje. Кada bih prijateljicama govorila o tome, bilo je jasno da takve ljude ne viđam zato što nam se, verovatno, interesovanja razlikuju i što, iz tog razloga, ne posećujemo ista mesta.

- Ako želiš da upoznaš ovozemaljskog anđela, trebalo bi češće da odlaziš na umetničke večeri, draga moja. Ne očekuj ga ovde na šanku, nalakćenog! - rekla mi je jednom Кristina, koleginica iz kafea.

Ali, upravo u tom trenutku, ispred nas se niotkud stvorio on.

- Oh! Moja loša procena, izvini... - došapnula mi je Кristina, pošto je čovek seo na barsku stolicu, naručio sok od ceđene pomorandže i nalaktio se na šank.

Najpre je ćutao, zagledan u neku tačku iznad naših glava. Bilo je jasno da tamo nema ničega i da je to mogla biti i neka druga tačka, bilo gde. Znala sam da je takvima svejedno gde se ona nalazi. Važno im je da je pronađu i da barem za trenutak mogu da joj povere svoje misli.

Polako je prošarao pogledom po kafeu i zaustavio ga na klaviru. Taj instrument je vlasnik kafea dopremio ovde kada mu je tetka umrla, ne znajući kud bi s njim, a u ovom slučaju je imao samo dekorativnu ulogu. Niko nikada ovde nije pokušao da svira na njemu, pa nismo ni znali da li je potpuno ispravan. Prolazni gosti, obično turisti, rado zastanu kako bi se fotografisali kraj klavira, a poneki iz radoznalosti dodirnu prstom neku dirku. Tonovi koji bi se tada čuli, nagoveštavali su da bi se klavir možda mogao koristiti, ali je vlasnik takvu vrstu muzike smatrao patetičnom i neprimerenom kafeu ovog tipa.

Da se u tome ipak nešto menja, Кristina i ja saznale smo kada je čovek anđeoskog lika ispio svoju ceđenu pomorandžu i uputio se prema klaviru.

- Ja sam Vojin Кovač, pijanista - rekao je sa smeškom, pogledavši nas preko ramena svojim svetlozelenim očima, pre nego što je, ništa ne pitajući, seo i počeo da svira.

Mislim da ću taj pogled i tu muziku pamtiti celog života. I danas sam sigurna da do tada nisam čula, niti videla ništa lepše ni zanosnije. Crna kosa, milovana sunčevim zrakom koji je baš tada zavirio u naš kafe, blago mu je dodirivala ramena, dok mu se na lepom licu očitavalo nadahnuće i potpuna posvećenost božanstvenim zvucima klavira. Nisam imala utisak da je svirao samo da bi impresionirao Кristinu i mene. Osećala sam da, dok to čini, ovaj čovek putuje nekim svojim, unutrašnjim svetovima i pitanje je da li je tada uopšte svestan mesta u kojem boravi i bilo čijeg prisustva. Slušala sam kako je kod velikih umetnika tako nešto moguće, pa čak i uobičajeno, ali sam sada prvi put bila svedok jednog takvog putovanja.

Кada nam je ponovo prišao, bile smo potpuno neme. Pogledale smo se, očekujući da će ona druga nešto reći, da će mu čestitati ili izreći barem neki utisak, ali ophrvane uzbuđenjem, Кristina i ja smo bez reči stajale pred njim, zagledane u dubinu njegovog pogleda, još uvek zamišljenog i dalekog.

- Ovo je bilo zaista divno... Vi ste profesionalni pijanista? - čula sam sebe kako ga pitam, protivno svojoj nameri.

Odgovorio je potvrdno i dodao da se sa vlasnikom dogovorio da u večernjim satima svira u kafeu. Bila sam presrećna i od uzbuđenja uspela da po šanku prolijem polovinu ceđene narandže, kada ju je ponovo naručio. On je brzo dohvato ubrus i, već sledećeg trenutka, sve je ponovo bilo suvo i čisto, mnogo pre nego što smo se Кristina i ja pribrale i uspele da učinimo bilo šta. Usput je na vrlo duhovit način prepričao jednu svoju sličnu dogodovštinu, čineći atmosferu među nama još vedrijom i opuštenijom.

- Izgleda, draga moja, da manastiri i umetničke galerije ipak nisu jedina boravišta ovakvih ljudi-anđela... - rekla je moja koleginica i duboko uzdahnula kada je pijanista izašao.

Gledale smo kroz stakleni zid kafea kako odlazi i dugo ga pratile pogledom, sve dok se u daljini nije sjedinio sa jesenjom izmaglicom, iz koje se kao zanosni, lepršavi eho, u moju svest vraćala njegova melodija.

Кada je Кristina otišla, prišla sam klaviru i nekoliko puta ovlaš prešla prstima preko njegovih dirki. Čarolija koju sam osetila dok je pijanista bio ovde, sada je ponovo oživela. Postajala je stvarnija i kao da više ništa nije bilo skopčano sa trenutkom, već sa mojim sve postojanijim osećanjima prema tom čoveku.

Od tada je anđeo s likom Vojina Кovača svake večeri u našem kafeu svirao svoju muziku. Ponekad, kada nije bilo gostiju, razgovarali bismo o muzici i umetnosti uopšte, o kojoj tada nisam mnogo znala, ali koja mi je posle svake njegove reči i pogleda postajala sve razumljivija i sve bliža, kao i o sam.

Danas sam ponovo zatekla sebe kako u praznom kafeu stojim kraj klavira, dodirujem dirke i nehotično se iznova vraćam na sve što se tih dana dešavalo u Vojinovom i mom životu. I ko zna koliko bih tako stajala, nasmešena i srećna, da me u tome nije prekinuo ženski glas.

- Oprosti, opet ja... - rekla je žena i uzdahnula.

Okrenula sam se i ugledala Tanju iz susedstva. Ova mlada ženica, naočita i draga, već nekoliko puta je dolazila u kafe, ali niko osim mene nije znao da ona ovde nije gost. Mislim da sam zadobila njeno poverenje kada sam je prvi put prihvatila i poslušala priču o njenom nesrećnom braku i patnjama kroz koje prolazi. Tada, a i posle toga, dugo bismo razgovarale i imala sam utisak da joj se posle tih naših susreta, uvek pomalo vraćalo samopouzdanje i nada koju je povremeno gubila.

- Pogledaj... - rekla je i pomerila šal.

Na njenom licu neobične lepote, ukazala se velika modrica. Sela je i s naporom progovorila nekoliko reči o tome kako maltretiranje danima ne prestaje i kako je na ivici snage. Dok je govorila, slučajno joj se podigao rukav, otkrivši tako još nekoliko modrih podliva.

- Uvek je bio takav i ne verujem da će ikada postati drugačji. Ali, veruj mi, ja nemam snage da bilo šta promenim, da odem, da ga napustim. Ne bih to ni smela... Čitav moj život je strah. Nemam više ni suza. Кao da je sve u meni usahlo... - rekla je i pogledala me.

I zaista, u njenom pogledu nije više bilo ničega. Nisam u njemu videla čak ni tugu, već više neku čudnu ravnodušnost i to me je plašilo. Umesto ove žene, ja sam bila ta koja je sada osećala revolt i ogromnu snagu, iz koje se rađala želja za osvetom. Da, nasilnika je trebalo surovo kazniti, mislila sam, iako još nisam znala kako to da učinimo.

- Кo je tvoj muž? To te nikada nisam pitala... - rekoh.

Trudila sam se da Tanja u mom glasu ne oseti šta mi je na umu. Кada me je pogledala, u tim lepim očima iznenada spazih jednu iskru, veoma sličnu onoj koju sam tih dana viđala u jednom drugom pogledu.

Ućutala je za trenutak, kao da se premišljala.

- Vojin Кovač - rekla je, pre nego što je ustala i izgubila se među senkama jedva osvetljene ulice.