Kada ti iz peščanog sata života iscuri i u nepovrat iščezne dve trećine ili više zrnaca, ona koja preostanu odjednom dobiju drugačija svojstva, oblike i boje. U njima od tada ne vidiš dar neograničenog trajanja, koji se sam po sebi podrazumevao i sledovao ti, već neveliku nisku dragocenih, neponovljivih trenutaka, koje brižljivo čuvaš, jer osim njih ništa nemaš.
Postaneš svestan majušnosti svoga bića u ovom, propadanju sklonom svetu, i stalo ti je da barem tu poslednju trećinu koja se kruni, oivičiš svetlošću za koju do juče nisi mario, i odeneš je toplim bojama. Veruješ da će ti u nekoj, ne tako dalekoj praznini o kojoj sada ne znaš ništa, grejati umornu dušu.
Ponestaje ti vremena za ljude koji, uprkos godinama, od života nisu naučili ništa;
za njihove monologe lišene početaka, krajeva i smisla;
za vojevanja sa svim vetrenjačama za koje tek sada shvataš da nisu tu zbog tebe, već da su od postanka sveta spremno dočekivale i pobednički ispratile sve kao što si ti;
za plahovitost i duge rasprave ni o čemu suštinski važnom;
za nadmudrivanja u koja si stupao vođen jedino željom svoga ega da bude u pravu;
za naviku da na život gledaš samo kao na problem koji treba rešiti;
za opsesivne misli o stvarima koje nemaš;
za pitanja o tome da li ti se samo čini, ili iz nečijeg pogleda zaista izbija zavist, prekor, ljubomora ili prezir;
za dugotrajna preispitivanja i mučne analize jesi li to i čime zaslužio.
Što manje peščanih zrnaca ostaje u gornjoj polovini tvoga sata, sve se više čudiš nekim vremešnim ljudima za koje si verovao da ih poznaješ, dok se pogureni pod teretom svojih zala, grčevito bore da i te poslednje ostatke života provedu u smišljanju nevolja za one koji ostaju. S tugom posmatraš njihova zlom izbrazdana lica i žališ umesto njih, jer znaš da je sve moglo biti drugačije.
Odjednom shvataš da je od sveg vremena kojim si bez sopstvene zasluge darovan, samo sadašnji trenutak izvestan, jer se oko onog minulog vazda motaju vetrovi zaborava, a da ti ono koje nazivaš budućim nije ni obećano.
I, na kraju, u trenucima dok kroz tvoj peščani sat klize i poslednja svetlucava zrna, iznenada shvatiš da je sve za čim si čeznuo i tražio svuda po svetu, oduvek bilo tu, u tebi, strpljivo čekajući da ga prepoznaš. Sve je bilo jednostavno i tako blizu, a opet, tako daleko od tvog čežnjivog pogleda i dodira.
Comments