Dragan Jakovljević: Odgovor na pitanje čemu pisanje "kad danas niko ne čita"

Još kao dete znao sam da napisane reči imaju težinu veću od glasa i da postoje rečenice koje su bliže srcu nego razumu. Ali, ni sada ne umem da objasnim zašto sam, bez ičijeg uputstva, počeo da ih zapisujem. Valjda je to bila unutrašnja potreba da pokušam da dam oblik nečemu što bi inače ostalo nedorečeno, zagušeno i izgubljeno u meni.

Kad god bih napisao nešto što me zaboli, ogoli ili umiri, osetio bih da sam bliže jednom stanju koje ni danas umem da imenujem. Tada kao da postajem deo nevidljive liturgije u kojoj se duša ispoveda papiru, a on joj zauzvrat podari tiho olakšanje koje niko ne vidi, ali koje traje. U tom činu ima više istine nego u svim rečima koje svakodnevno izgovorimo iz pristojnosti, navike ili straha. Pisanje nas ne štiti od sveta, ali nas iznova izgrađuje pred njim. Svaka rečenica je kamen u zidu koji nas štiti od unutrašnjeg raspadanja.

Čin pisanja nije radost u onom površnom smislu, ali ste zadovoljni kada vidite da ste dotakli nešto važno, dublje od vas samih i svakodnevice. Osećate da ste bili verni svom unutrašnjem glasu, da ste ga čuli, razumeli i pretočili u ono je tražio od vas. I upravo u tome krije se čin isceljenja koji nije lečenje rana, već njihovo prihvatanje. Pisanje ne briše bol, ali ga pretvara u smisao koji je, ma kako krhak bio, jedini most koji čovek ima između tame i svetla.

Ponekad me ljudi iz mog najbližeg okruženja pitaju zašto pišem “kad danas niko ne čita“ i pri tom pod onim "niko" misle na statistiku. Pitaju me zašto se trudim, kada se pisanje ne plaća, kada morate da zamolite nekoga da bi vam objavi knjigu besplatno, kada takvi pokušaji često ne donose plodove i kada se organizatori kulturnih programa ne otimaju za vas kao potencijalnog gosta.

Odavno sam prestao da odgovaram na takva pitanja. A istina je da ne pišem da bih bio tražen, već da sam ja u potrazi za smislom u svetu koji se svakim danom udaljava od svoje suštine, od misli, od svega dubljeg. I ne pišem za mnoštvo, već za onog jednog, retkog, tihog, neprimetnog, koji manje čita očima a više srcem i koji se u mojim redovima ne pronalazi, nego prepoznaje.

Jedan čitalac mi je dovoljan i ako moje reči dotaknu samo jedan mikrokosmos, ako zasvetle u nečijem mraku kao plamičak, to je sasvim dovoljno. Ne težim nikakvom kolektivnom glasu, jer ne verujem u mentalnu snagu mnoštva. Ono se menja, koleba, povlači, viče i retko sluša. Pažljiva je samo jedinka. Ona sluša i menja se, a kroz nju i svet.  Sve što pisanje može i treba da bude, most je između neizrečenog i kazanog, tame i svetla, između nas.

Pisanje je moj način da zahvalim što dišem, što osećam i što mogu da tragam. Ako se u tom traganju neko prepozna, piščevo zadovoljstvo je veliko, ali nije odlučujuće, jer svet ne počinje od mase, niti se u njoj završava, nego u čoveku.

Oni koji ne razumeju ništa od toga, imaju običaj da kažu da je pisanje „lep hobi, od kog se ne živi” i da “treba pisati ono što ljudi vole“. Tada se povučem, jer shvatim da je uzalud govoriti o tišini onima koji ne čuju ništa osim buke i kojima je teško dokazati da pisanje nije posao, proizvod ili veština kojom se osvaja pažnja, već prigušeni vapaj duše da ne bude izgubljena u svetu sa mnogo reči, a premalo smisla.

Nakon pisanja imam običaj da zahvalim onoj nevidljivoj sili koja mi je tog dana dozvolila da budem most između nje i čoveka. Verujem da tajna pisanja leži u prihvatanju da nisi izvor, već putanja; da nisi tvorac smisla, nego njegov posvećeni čuvar. Zato većinu pisaca ne brine što ih mase ne poznaju, ne prate i ne traže, što njihovi redovi ne odzvanjaju kao hit pesme sa radija, što se ne dele, ne lajkuju i ne citiraju u ispraznim emisijama. Piscu ne treba odjek, već samo istina, ona prava, koja nije glasna, zato što ona ne trči za pažnjom. Istina dolazi polako, kao stari prijatelj, seda pored tebe, ćuti i čeka da joj se obratiš.