Dragan Jakovljević: Ogledalo budimpeštanske jeseni

Jesen u Budimpešti uvek počinje tiho, gotovo neprimetno, ali se s vremenom pretvara u najdublji razgovor koji čovek može da vodi sa sobom. Najpre se javi u vazduhu, mirisom vlažnih stabala, tišinom koja se uvuče u ulice, svetlošću što se spušta ranije nego što očekujem. Onda se prenese na drvorede, na parkove, na trgove i, konačno, uđe u čoveka. Osećam je u grudima pre nego što pogledam krošnje i shvatim da su se obojile. Kao da me priprema i upozorava da je došao trenutak povratka sebi.

Na Margitinom ostrvu volim da zastajem kod Japanskog vrta. Voda u jezercetu šumi isto kao nekada, ali sada mi se čini da je taj šum sporiji, dublji, teži. Dok posmatram list kako pada na površinu, shvatam da svaki pad ima svoje dostojanstvo i da nijedan nije besmislen.

Ara je nekada trčala ovuda, zaustavljala se kraj svakog stabla, njuškala travu kao da u njoj leži tajna čitavog sveta. Njena radoznalost bila je i moja, ali je ona umela da pronađe život tamo gde ga ja nisam video.

Dok vozim bicikl kroz park Nepliget, na drugom kraju grada, imam osećaj da putujem kroz vreme. Aleje se otvaraju kao dugi hodnici moje prošlosti, a svaki okret pedale vraća me u godine koje sam mislio da sam ostavio iza sebe.

Kada stignem do mesta gde Ara počiva, spuštam bicikl i sedam, kao hodočasnik pred svojim ciljem. Ne dolazim tu da tugujem. Samo želim da proverim jesam li još na putu koji sam sebi davno odredio i koliko sam ostao veran sopstvenim obećanjima. Ara je govorila svojim jezikom, kroz poglede u kojima sam uvek čitao odgovore. Danas me tišina mesta gde leži podseća na istinu da odgovori nisu u rečima, već u spremnosti da ih tražim.

Moj pas me gleda iz sećanja i to ćutanje je snažnije od svake reči. Sećam se naših šetnji, njenog strpljenja i jednostavne odanosti. Neki ljudi su me napuštali, neki izdavali, neki zaboravljali, ali ona nije. U njoj sam video ono što sam retko nalazio u ljudima – čistotu bez pitanja i ljubav bez uslova. I sada, dok sedim kraj njenog počivališta, shvatam kako me uči i posle odlaska. Govori mi da nije najvažnije koliko si u životu postigao, već koliko si bio i ostao veran sebi i onima koje voliš.

Budimska tvrđava me uvek dočeka isto. Preostalo lišće na granama kestenova šušti nad glavom i pada na zemlju sporo, ali neumitno. Nekada sam tim stazama hodao pun želje da osvajam, pun očekivanja da će mi taj grad otvoriti sva vrata. Danas znam da su neka na koja sam kucao ostala zatvorena, ali da su mi se zato otvarala ona koja nisam ni očekivao na svom putu i da u tome nema nepravde. Put me možda nije odveo tamo gde sam zamišljao, ali me je vodio upravo tamo gde je trebalo i zahvalan sam zbog toga. Jesen sama svedoči da nema puta koji je besmislen i da čak i onaj koji se završava, zapravo vodi ka novom, neočekivanom početku.

Ponekad se biciklom odvezem do Kostolanjijevog trga u Budimu, koji je možda najsvetlija, ali i najbolnija tačka mog sećanja. Kao novajlija u Budimpešti, pre tridesetak godina, tamo sam živeo, u sobi punoj papira i knjiga i s mislima punim nade. Prolazio sam tim stazama verujući da me čeka beskonačna budućnost, da je sve moguće i da je vreme na mojoj strani. Danas znam da vreme nikada nije ni na čijoj strani. Ono je neutralno, ali neumoljivo.

Sećam se tog mladića sa Kostolanjijevog trga i shvatam da sam ga tada gledao sa strane, a sada ga posmatram iznutra. On tada nije znao da je srećan, ali ja danas znam da je bio.

S jeseni šetači govore tiše i mudrije, a rečenice im zvuče kao produžetak šuštanja lišća. „Sreća je u tebi, spolja su samo senke“, čuo sam jednom dok sam šetao kraj jezera na Kostolanjijevom trgu i nasmejao se. Danas znam da je to bila istina. Kada se setim tih reči osećam da svaka krošnja, svaki pad lista i svaka hladna senka potvrđuju njihovu tačnost. Bio sam gladan spoljnog sveta, pažnje, priznanja... Tek kasnije, kada sam postao svestan važnosti tišine, shvatio sam da su ljudi bili u pravu.

Za to vreme, Budimpešta je postala moj svedok. Ona ne pita, ne optužuje, ne sudi, ali pamti. Nikada me nije naglas pitala ko sam, ali me je naterala da to pitanje ponavljam iznova. Bila je tu dok sam se menjao, posustajao, gubio se, tražio i ponovo počinjao. Ara je otišla, snovi su se promenili, ali grad je ostao i uvek me vraća sebi, naročito ujesen. To je doba kada nema više vremena za razna laganja sebi samom.

Okrećem pedale i, dok se vraćam kroz parkove i trgove, osećam da se ne krećem samo kroz grad, već i kroz sopstveni život. Jesen je ogledalo u kojem vidim sve što sam bio, sve što jesam i sve što nikada neću biti. I, u tom priznanju, u toj tišini, pronalazim snagu da nastavim.

Hodam istim stazama, ali znam da nisam onaj iz prošlosti. Sećam se prijatelja koji su otišli daleko, nekih kojih više nema i onih koji su ostali, ali su sada drugačiji. Njihove siluete i dalje sede na nekim klupama, hodaju znanim ulicama, smeju se, raspravljaju, planiraju. Priđem, ali oni  nestaju. Budimpešta mi se tada otvara kao knjiga koju nisam do kraja razumeo. Njene reči su trgovi, njene rečenice mostovi, njena tišina su parkovi ujesen. Ona me je tek ponekad štitila i nudila utehu, ali jeste nešto važnije. Davala mi je ogledalo koje svake jeseni postaje jasnije, nemilosrdnije, ali i nežnije.

I dok nastavljam da vozim, dok se lišće lepi za točkove mog bicikla i šušti pod gumama, osećam da nisam sam. Sa mnom su Ara, mladić sa Kostolanjijevog trga, prijatelji koji su otišli i oni ljudi čije rečenice nekada nisam uspevao da razumem, a koje sada nosim kao svoje svetiljke. Jesen ih vraća, sabira u meni, osvetljava putanju i kazuje da nije kraj, jer je Budimpešta razgovor koji se nikada ne završava. Njena jesen je tiho priznanje da konačnosti nema, da postoje samo prelazi i put koji traje.