Dragan Jakovljević: Odlomak iz romana u nastajanju (1)

Leto u koje smo upravo zakoračili, provodim zaokupljen najlepšim poslom na svetu - pisanjem. Osim poneke priče, kolumni za Srpske nedeljne novine i spoljnopolitičkih analiza za Politiku, u mom kompjuteru već izvesno vreme nastaje i jedno štivo druge vrste. Reč je o romanu o kome za sada ne bih govorio ništa detaljnije (razlog: mogući maler), ali vam zato na uvid stavljam njegov početak. Sadržaj romana uglavnom nije autobiografskog karaktera, mada ne poznajem nijednog pisca koji u svako svoje delo ne ugradi i barem delić sopstvene privatnosti.

Ponekad mi se učini da prošlost nisu ni događaji, ni slike, ni sećanja, nego mirisi mokre zemlje posle letnje kiše, paprika pečenih na staroj furuni, dedinog duvana koji je palio pažljivo, kao da čini nešto sveto... Bili su to mirisi mog detinjstva.

To vreme je za mene imalo dva lica: jedno seosko, od zemlje i šume u šumadijskom selu mojih predaka, a drugo varoško, od kaldrme i parkova na obalama Lepenice, u Kragujevcu. Život na selu tekao je onako kako voda obliva kamenje u svom koritu, tiho, uporno i bez mnogo pitanja. Rano sam naučio da zemlja diše drugačije ujutru nego uveče i da ne treba uznemiravati konje kada žvaću seno, jer je to njihov trenutak molitve.

U dedinom dvorištu je rastao dud, stariji od svih nas. Granama je dodirivao prozore i krov, kao da želi da prisluškuje naše snove. Zato je i znao sve što se nije smelo reći.

Za dugih letnjih dana sunce je padalo na polja kao kakva zlatna zavesa, a mi, deca, jurili senke oblaka u nadi da ćemo ih stići i uhvatiti. Zimi su snegovi bili pokrivači tišine, a dimnjaci svojim rukopisom ispisivali stihove po nebu. Tada još nisam znao šta znači nostalgija. Znao sam samo da postoji neka tuga kada sunce zađe i neka nada kad petao ujutru zapeva.

Baba je govorila: „Čovek kad odraste, neće želeti da pamti gde je bio, nego kakav je bio“. Nisam tada razumeo šta znači ono „kakav“. Mislio sam da ljudi neka vremena pamte po onome što rade. A zapravo, pamte ih po tome kako su se osećali dok su bili u osami i u tišini.

Kragujevac je bio jedan drugačiji svet. Grad sa ulicama koje pamte vojničke korake, svečane tišine i zvuke topova koji više ne pucaju, ali još odjekuju u svesti onih koji umeju da slušaju i pamte. U tom gradu sam prvi put osetio šta znači biti mali među velikima. Kuće, meni velike, ljudi u žurbi, kola koja zveče kao da sa sobom nose nečiju sudbinu.

Komšija Mita je imao naočare koje su se stalno maglile. Gledao me je kao da sam već deo neke istorije i govorio o svetu koji se menja, o napretku, o važnosti znanja... A ja sam mislio o tome kako moja baba samo po mirisu vetra zna kada će pasti kiša.

Bilo mi je teško da razumem kako jedan svet može da stane u drugi; kako seljakova ruka, ogrebana i crna od zemlje, može da piše isto pismo kao profesorska, bela i meka. I kako ista reč može da znači jedno u selu, a drugo u gradu? Ali, kasnije sam shvatio da su reči kao voda koja poprima oblik posude u kojoj se nalazi i da istina nije u rečima, već u tišini koja dođe posle njih.

U sećanju, grad ne živi onako kako beleže knjige i razglednice, već kako ga pamti duša deteta koje još ne zna razliku između večnosti i trenutka. A u mojim sećanjima, Kragujevac tridesetih godina prošlog veka nije bio samo grad, nego svet koji je disao punim plućima, šaputao pod lišćem starih lipa, umivao se rosom i uveče pokrivao zagasitim tišinama.

Svet mi je tada bio beskrajan kao polja izvan grada, gde su se železničke šine gubile među suncokretima. Još nisam znao šta je smrt, ali sam znao šta je čekanje. Znao sam kako izgleda kada majka stoji na pragu i gleda niz ulicu, a svet stane dok ona diše plitko i moli u sebi. Sve je u meni bilo veliko, novo, važno, svaki kamen na ulici, svaki miris iz pekare, svaki glas što bi odzvanjao između kuća sa okapnicama punim golubova.

Ulice su bile tihe i zagonetne, kao da u njima postoji nešto što odrasli više ne vide, a što deca osećaju instinktom. Sve su bile kao rukavci reke koja nikuda ne žuri. Kroz njih je tekao život, miran, ponekad melanholičan, ali uvek dostojanstven. Kaldrma je pamtila hod i čuvala tajne, a šapat koraka žena u dugim suknjama bio je nežniji od vetra.

U takvom svetu, moj deda je bio stub vremena. Nosio je šešir i govorio tiho, s težinom, kao da svaka reč mora da položi račun prošlosti. Imao je naviku da uveče sedi na klupi ispred kuće i gleda u daljinu, ne tražeći ništa. Slušao je ono što većina ljudi ne čuje - kako grad diše kada svi ućute. Držao me je za ruku kao da me vodi kroz svet, objašnjavajući stvari koje nisam odmah razumeo, ali sam ih upijao kao što trava upija senku drveta.

Bakine ruke, ogrubele od pranja i mirisne od ruzmarina, bile su prve koje su me naučile šta znači toplina. Kuhinja joj je mirisala na đuveč, bosiljak i jedno posebno ćutanje svojstveno ženama koje su mnogo plakale, ali to više nikom ne pokazuju. U njenim očima se poigravalo proleće koje nikada nije prestajalo. Sećam se kako je pevala tiho, kao za sebe, dok mesi hleb. Pesma nije imala neki poseban tekst, ali ga nije ni tražila.

Grad se prepoznavao po zvucima. Jutarnji zov mlekadžike, zveket šinskih kola po kaldrmi, pesma koja se čula s prozora ćerki učiteljice Milice. Sve je imalo svoje mesto. Deca su trčala po dvorištima, bosonoga, s kolenima oguljenim kao kora drveta. Nije bilo mnogo igračaka, ali je naša mašta bila bujna, pa je svaki žbun bio zamak, svaka lokva more, a reči koje su odrasli izgovarali zagonetke koje treba čuvati, ne rešavati.

Zimi su snegovi u Kragujevcu bili uobičajeni, pa su ljudi hodali sporije, držeći se pod ruku, i govorili manje. A kada bi stegla mrazna noć i prozori se zamaglili, sedeli bismo kraj furune, slušali pucketanje drveta i gledali plamen koji pleše kao sećanje. Tada bi deda zapalio svoju Drinu bez filtera, baka naslonila glavu na šake, otac pravio planove za sutra, a majka me pokrivala jorganom do brade. I sve je bilo na svome mestu.

To dete koje sam bio, još živi negde u meni. I taj Kragujevac, ne samo na mapi, već i u duši, još miriše na dunje i sapun, i ćuti duboko. U njemu je svet onakav kakav je bio pre nego što je pukao, trenutak pre nego što je tišina postala rana. A, možda je to samo nada da ono što je bilo lepo ne mora da nestane... I ako jeste, onda neka traje, jer sam u tom sećanju još uvek dete, grad je usporen i spokojan, a svet još uvek zna da bude nežan.

Kasnije, kada odrasteš, naiđu neki dani kada pomisliš da si sve izmislio. Ali nisi, jer je to vreme ostalo negde ispod kože, kao stari rukopis uvezan u tišinu, što ga nosiš, a da toga nisi svestan. Tako mi se vraća taj Kragujevac, u kojem su jutra imala ukus bele kafe, a večeri miris naštirkane posteljine i lavande iz ormara. Ostao je zvuk ključa u staroj bravi, škripa kapije koja se otvara uz šapat, trava i pesak u dvorištu koji greju stopala, čak i kad sve drugo zaboraviš. Bila je to kuća u sporoj ulici, ispod strehe na kojoj su lastavice svake godine ponovo popravljale i dograđivale svoja gnezda. Kao da su verovale da ništa neće promeniti tok sveta - ni vetar, ni ljudi, ni vreme. I mi smo tako verovali.

Dani su tekli kao voda iz česme podno Pivarskog brda: polako, postojano, bez žurbe. Ništa nije imalo tu užurbanost koja će kasnije postati prirodna. Ljudi su znali da sednu i ćute. I to ćutanje nije bilo prazno. U njemu je bio prostor za misao, za pogled, za poverenje.

Na pijaci, subotom, majka bi birala jaja kao da bira reči. Jedno po jedno opipa, pogleda, kao da u svakom traži nešto važno. Prodavci su znali imena mušterija, i pamtili ko uzima paradajz za salatu, a ko za kuvanje. Sve je bilo jednostavno i čisto, ali ne prosto. Postojala je neka plemenitost u toj svakodnevici, kao u poretku reči u starim pesmama.

Nedeljom sam sa bakom išao u Staru crkvu, kod kamenog mosta. Taj hram je svedok vremena i važnih istorijskih događaja, s pogledom između krošnji iz crkvene porte, pa preko Lepenice, prema pijaci. Palili smo sveće za žive i mrtve i učili se onoj tišini koja ne traži odgovor. Tamo sam prvi put video kako stariji ljudi plaču bez suza, samo im pogled potone, a usne se zategnu kao da drže neku istinu koja ne sme da izađe.

Naučili smo da se stidimo ako slučajno bacimo hleb, da ustanemo kad stariji uđe, da pozdravljamo i one koje ne znamo po imenima. Te stvari su se učile pogledom majke i strogim obrvama oca. I nikada nisu bile teške, već prirodne, kao disanje.

Sa prozora sobe mogao sam da vidim grad obasjan plamenom zalaska sunca. Krovovi su sijali crvenkasto, kao da se grad razliva u sopstvenu senku. Vetar je donosio miris pokošene trave iz Pivarskog parka i muziku sa gramofona iz komšijske kuće. Kragujevac je bio grad koji se više osećao nego što se posmatrao, sa nekom tihom, domaćom dušom, kao kada ti baka pred spavanje podvuče ćebe pod stopala i nežno poželi laku noć.

Sećam se kako smo se jedne julske večeri vraćali iz Kragujevca u obližnje selo, konjskom zapregom, otac, majka i ja. Ćutali smo, dok se nebo razlivalo nad nama kao tamni akvarel. Gledao sam kako grad nestaje iza brda i selo ispred nas, koje čeka. Tada sam shvatio da između grada i sela ne postoji granica, već čovek kao most koji ih povezuje. Njegovo srce uvek kuca malo brže kada ugleda rodnu njivu, a oči zatrepere kada u mnoštvu ljudi prepoznaju lica svojih seljana. Zato kažem da nisam ni iz sela, ni iz grada, već negde između. Sve što jesam, raslo je iz zemlje, ali je težilo visini. Kao stablo jabuke, kojoj je koren u tlu, a grane pod nebesima.

I možda je jedina istina koju sam poneo iz tih leta i zima da čovek ne pripada ni mestu gde je rođen, ni onom u kojem živi, već tamo gde ga sećanja najjače zovu. I, kada zatvorim oči, čujem kako vetar nosi miris jabuka, kako moja ulica u Kragujevcu diše pod jesenjim lišćem i kako neko, negde, još uvek tiho, pali lampu pored prozora, da me čeka. Jer, to je dom. Ono mesto gde nas čekaju i kada nas više tamo nema.

Ali, dom nije samo mesto, nego i vreme. U meni postoji jedna večna nedelja iz trideset i neke godine prošlog veka, kada smo svi bili živi i svi još verovali da su reke nepovratne, a da je sutra isto što i danas, samo s malo više sunca.

U Kragujevcu sam naučio da se ljudi ne dele samo na dobre i loše, nego i na one koji pamte i one koji zaboravljaju. Naučio sam i da su najtužniji oni koji više ne znaju kako je mirisala ruka njihove majke dok ih je češljala. Video sam mlade kako žure kroz život, kao da beže od nečeg u sebi. Gledao sam i starce kako sede na klupi, gledaju u daljinu i ćute i znao sam da je to zato što se sećaju, što razgovaraju sa prošlošću.

I danas, kada prođem nekim drugim gradom i osetim miris starog drveta ili začujem fijuk vetra kroz lišće, vrati mi se osećaj da postoji mesto gde vreme ne ide dalje, gde su ljudi još uvek ljudi i gde sam ja još uvek onaj dečak koji trči niz ulicu s krpenjačom u ruci i nadom u srcu. To mesto zove se Kragujevac, ali ne onaj koji je danas skup modernih zgrada i velikih kuća, već onaj koji stanuje u meni, koji se ne vidi, ali se ne zaboravlja.

Te večeri u selu, dok je otac oštrio kosu na kamenu, a baba krpila dedin prsluk, sedeo sam kraj stepenica, zamišljen nad pukotinom kore na drvetu. Bila je to obična šupljina, ali ja sam u njoj video ceo svet. To je za mene bio prostor kroz koji vreme izlazi iz drveta, dani odlaze i ne vraćaju se. Tada sam prvi put osetio tugu koja ne dolazi od gubitka, nego od slutnje i saznanja da će jednoga dana sve to što gledam prestati da postoji, ali ne zato što će nestati, već zato što ću ja otići dalje, kao voda u reci koja protekne i više se ne okreće ka svom izvoru.

Ali, i sada, kad zatvorim oči i pobegnem iz ovog tela koje je sve manje poslušno, vidim jedno biće koje me je volelo bez ikakvih pitanja i bez objašnjenja. Bio je pas i zvao se Miki. Ne znam kako je došao, jer je bio stariji od mene, ali mi se činilo da je oduvek bio tu, kao da je izrastao iz zemlje ispod jabuke, iz iste one zemlje koju je mirisao posle kiše i po kojoj smo trčali dok nas sunce ne bi opomenulo, a umor savladao.

Moji roditelji nisu bili govorljivi. Kao ni ostali ljudi toga vremena nisu govorili o ljubavi, nisu se grlili, ni tepali jedno drugom. Ljubav se pokazivala u ćutanju, u pogledima preko stola, u svežem hlebu ili ručku koji majka postavi na sto, a ne kaže za koga je. Možda sam Mikija toliko zavoleo jer je njegova ljubav bila glasna, razigrana, neumorna. On je pokazivao ono što ljudi skrivaju i znao ono što ljudi zaboravljaju.

Voleo je da trči, kao da se utrkuje sa vetrom, lajao na oblake, jurio svoju senku po dvorištu. Kada bih plakao, što se tada nije smelo pred drugim ljudima, on bi tiho došao i naslonio glavu na moje koleno. Bila je to tišina koja leči, pogled koji razume.

Godine su prolazile, ljudi su odlazili i dolazili ili umirali. Mnogo toga za šta sam mislio da je važno, nestaje u magli zaborava. Ali, Mikija nisam zaboravio, jer ljubav koju pas podari, ostaje u čoveku kao večni žig. Ne boli svakoga dana, ali postoji - u tišini, pred zoru, u mirisu vlažne zemlje, u pogledu deteta koje zagrli štene, kao da grli ceo svet.

Ponekad se pitam šta nas to čini ljudima… Da li razum, govor ili duša? A onda se setim Mikija i shvatim da me čovekom čini samo ono što sam voleo, pa izgubio. Ljubav i tuga su brat i sestra i ko ne zna za jedno, ne zna ni za drugo. I onda znam da, kada dođe moj dan, neću biti sam. Ispod neke kruške ili jabuke, negde među senkama, čekaće me taj pas. Tada više ništa neće boleti. Biće to kraj koji miriše na detinjstvo i početak koji ne traži reči.

I ne bojim se tog kraja, ne zato što sam hrabar, već zato što sam pomiren sa prolaznošću, sa senkama koje su dublje od koraka, sa tišinama koje se više ne ispunjavaju rečima. Ne bojim se jer znam da će me, sve što je bilo istinski moje, sve što sam voleo svim srcem, čekati sa one druge strane tišine.

U mladosti sam trčao za stvarima, za snovima, za ljudima... Mislio sam da život treba osvajati. Kasnije sam shvatio da se on  ne osvaja, već prihvata. Kao stari kaput koji te više ne greje, ali ti je žao da ga skineš, jer su u njemu mirisi nekih ruku, dodiri nekih dana, tople reči koje više niko ne izgovara.

Tako je i Miki ostao u meni, ne kao pas, već kao osećanje da sam nekada bio voljen onako kako ljudi retko umeju da vole. Bez uslova, bez potrebe da me razumeju, da me isprave, da me procene. I pitam se, zašto ljudi ne nauče od pasa kako se voli. Možda zato što misle da je ljubav slabost, a psi znaju da je to jedina snaga koja ostaje kada sve drugo nestane.

Čovek nosi u sebi ponos, taštinu, sumnju. Pas nosi samo prisutnost i u njoj je sav smisao postojanja. Jer, gde god si ti, tu je i tvoj pas. Ne traži mnogo, samo pogled, glas, znak da postojiš. I to mu je dovoljno.

Dete koje voli psa ne zna još šta znači biti slomljen. Zna samo da voli, da veruje, da čeka. I noću, kad zaspim, često mi dolazi jedan san. Ne govorim to nikome, jer bi se ljudi smejali. Ali, meni dolazi Miki, stoji pod jabukom, mlad, razigran, licem okrenut ka meni. I ja mu prilazim, klečim, stavim mu ruku na glavicu... Osetim tada onu istu toplinu kao pre mnogo godina i ne govorim ništa. Samo ga gledam.

U tom snu, u toj tišini nalazim mir. Možda još uvek i živim kako bih noću dobijao priliku da ga ponovo vidim. Jer, u tom snu je ono što je stvarno. Sve ostalo, dani, sati, imena, ljudi, prolaze kao reka. Samo san ostaje. I pas.

Mislim da svi mi, ako smo imali sreće da budemo voljeni tako, makar jednom i makar od psa, ne odlazimo prazni. Nosimo sa sobom svetlost iz očiju koje su nas gledale bez osude. I kad stanemo pred Tvorca, verujem da neće pitati šta smo sve uradili, već samo da li smo voleli i bili voljeni. A ja ću klimnuti glavom i reći da jesam, da sam imao psa i da mi je to bilo dovoljno.

Ponekad, kada napolju duva vetar i stari prozor zadrhti kao srce pred zaboravom, učini mi se da čujem njegove korake, ali to nije onaj zvuk koji dolazi od škripanja poda, nego iz sećanja. Zamislim kako dolazi i zastaje, gleda ka vratima kuće i ne ulazi, nego samo čeka. Kao da zna da više nisam onaj dečak i da mi sada treba vremena da ustanem, da siđem niz stepenice i dođem do njega.

Kada mu priđem, postaje mi jasno da život nije zbir onoga što smo stekli, već onoga čega se najpre setimo kad zatvorimo oči; da smisao nije u onome što traje, već u onome što nas dotakne pa ode, a ipak ostane. Ljudi su, nažalost, počeli da mere ljubav trajanjem. A ja mislim da prava ljubav traje i kada je više nema. Miki je to znao bolje nego svi filozofi ovoga sveta.

Dok sam bio mlađi, mislio sam da moram mnogo da postignem, da iza mene ostane nešto veliko. Sad znam da je ono najveće što sam ostavio na ovom svetu, mesto gde smo sahranili psa. Nema tamo spomenika, ni ploče, ni datuma. Ali, kada u mislima stanem tamo, osetim da nisam zaboravljen jer, ako je on mogao da voli toliko, onda valjda nisam bio loš čovek. A to je, na kraju, jedina uteha u zrelosti: da si nekome bio svet, pa makar to bio pas. Možda, čak, najviše ako je bio pas, jer on ne voli ono što nisi. Pas voli ono što si ti kada niko ne gleda i to je najčistiji sud.

Znam da će neki dečak ponovo da trči i šutira kamenčiće niz istu stazu i možda će neko novo stablo da raširi svoju senku preko istog tog mesta. I niko neće znati ništa o meni, o Mikiju, o ljubavi koja je tu zakopana zajedno sa dečačkom verom u večnost. Jedino zemlja pamti bolje nego ljudi, i vetar što tamo zadrhti, i ptica što sleti. Oni će znati, ne po imenu, ne po priči, već po svojim osećajima o kojima mi nikada nismo saznali ništa.

 (…)