Dragan Jakovljević: Odlomak iz romana u najstajanju (4)

Sećam se predratne Šumadije i Kragujevca iz dečačkih dana, ali ne tako što prizivam slike, nego u grudima osetim toplinu, kao kada se zima naglo seti proleća. Nije to sećanje kao što se pamte adresa ili prezime, već miris kuće, dvorišta, majčinog krila i tišina pred ikonom porodičnog sveca.

Grad je disao polako, kao stariji čovek koji zna da ne mora nikuda da žuri. Potpetice gradske gospode udarale su svečano o kaldrmu, a ona je, kao stara harmonika, bila uvek spremna da svira - uspavanku ili tužbalicu, zavisno od toga kakav ti je bio dan. Imao sam cipele, ali sam često išao bos po tim ulicama, jer mi je zemlja bila bliska. Hodati po njoj bilo je kao razgovarati s precima, tiho, s poštovanjem. Odrastao sam među ljudima koji nisu govorili mnogo, ali su svaku reč vagali kao suvo zlato. I to me je naučilo da tišina nije praznina, već prostor gde duša ima priliku da diše dublje.

Na uglu, kod stare česme gde su golubovi često dolazili, sedeo sam i posmatrao svet. Bio sam dete, ali sam već tada znao da najviše naučiš kad ćutiš. Video sam lica koja su nosila ceo jedan vek u pogledu. Bila su to lica radnika ogrubelih ruku koji se vraćaju iz fabrike, lica žena koje su mesele hleb, pogaču ili gibanicu, pa ih u krpama nosile komšijama. Nikada se nije o tome pričalo, jer se dobrota nije najavljivala ni bučno komentarisala.

Svakog jutra prolazio sam pored radnje našeg berberina, čika Radeta. Miris njegove kolonjske vode i duvana pratio me je sve do škole. Sedeo je na stolici s drvenim naslonom i, kada nije imao mušterije oštrio je britvu ili metlom brisao pločnik. U vreme kada mu je radnja bila puna ljudi i ličila na veliku pročaonicu, namignuo bi mi i tiho rekao:

„Sinko, najvažnije je da znaš kada treba da zaćutiš.“

Tada to nisam razumeo, ali danas znam da je savladavanje ove veštine za mnoge težak zadatak.

Voleo sam da posmatram prozore kuća. Iza svake zavese krila se jedna sudbina, iza svakog praga jedan mali svet. Danas je svet brži, ali nekako plići. Tada je svaki dan izgledao kao priča koja teče lagano, rečenicu po rečenicu, s pauzama, s pogledima, sa znacima koje si morao da naučiš da čitaš.

Jednom sam sedeo sa ocem, pod drvetom u našem dvorištu. Pitao sam ga zašto je ćutljiv, a on me je pogledao i rekao:

„Kada si siguran u svoje misli, ne moraš da ih izgovaraš.“

Ta rečenica je ostala u meni do današnjeg dana, pa kada danas čujem buku oko sebe, setim se tog hlada i jednog pogleda koji je rekao više nego svi razgovori koje sam vodio kasnije.

Bio je u mom gradu i jedan trg, za koji ne znam kako se tačno zvao, ali smo ga mi zvali “veliki”. I bio je zaista veliki, ne toliko po površini koliko po onome što se na njemu dešavalo. Na tom trgu sretale su se sudbine. Majke su na njemu čekale sinove iz vojske, devojke šaputale pozdrave drugaricama pre udaje, starci razmenjivali novine i komentarisali svet. Ništa spektakularno, ali sve važno. Ne znam kako sada izgleda taj naš trg, ali verujem da je kao i svaki drugi preko kojeg prolaze ljudi sa slušalicama, lica nagnutih nad ekrane. Danas se više niko ne gleda, a nekada je pogled bio sve, jer je govorio istinu.

Jedne zime sam bolestan ležao kraj peći, dok mi je majka stavljala obloge na čelo i sa strepnjom gledala u toplomer. Napolju je sneg prekrivao grad, a u našoj kući vladao čudesan mir, umotan u toplotu. Miris čaja, zvuk drva koja pucketaju i majčina ruka na mom čelu. Nije govorila ništa, ali sam znao da sam voljen. Tada sam shvatio da ljubav nije u rečima, već u prisutnosti, u pažnji i onom „tu sam“ koje se ne kaže, nego se živi.

Nekad tako sednem i satima gledam kroz prozor, a ne vidim ništa ispred sebe. Oči otvorene, ali je pogled negde daleko, iza godina, iza svega što se srušilo, pregradilo, zaboravilo. Ne gledam današnje drveće, ni ulice, ni automobile... Gledam slike koje više niko ne može da vidi, osim mene. Gledam onaj Kragujevac kakav je bio kada je još imao dušu koju si mogao da dodirneš.

Ponekad mi se učini da čujem školsko zvono. Onaj metalni ton što zazvoni iz dubine kao da nije bio samo znak za čas, već poziv na ozbiljnost, na odgovornost, na život. Učili smo ne samo školsko gradivo, već i stid kad ne znaš i ponos kad znaš, a ne vičeš. Učitelji su hodali sporo, sa rukama na leđima, a kada su ćutali, bilo je to glasnije od svake vike.

Jedne jeseni je kiša padala čitavu sedmicu neprekidno i danima nisam izlazio iz kuće. Majka bi sedela i plela vunene čarape za zimu, a ja ležao kraj peći i čitao. Kiša je lupkala po limenom oluku kao neki stari dobošar kome više nije do posla, ali još odrađuje svoje. Miris naše kuće je bio miris života koji se skromno, tiho, ali ponosno brani od svega spolja. U toj toplini nije bilo mnogo stvari, ali bilo je svega što je trebalo.

Ponekad poželim da kažem ljudima da stanu, da ne žure toliko, jer nije sreća pobegla, samo su prestali da je traže na pravom mestu. Nije ona u svetlima reflektora, lampionima i prestižnim radnim mestima, već u jelu koje se krčka satima, u krošnji koja čeka da je neko pogleda, u mirisu lipe i lavande na poljani u predgrađu, u rečenici izgovorenoj polako i iskreno, bez namere da se kupi naklonost. Znam, ali ne govorim, jer saveti koji se ne zatraže teško pronalaze dom u svesti sagovornika. Zato govorim sebi ili možda onom dečaku koji još trči niz ulicu, na kino-projekciju, pamti miris drvenih stolica i ciku dece kad se pojavi čovek na platnu. Bio sam tada niko i sve. Niko, jer me svet nije znao; sve, jer sam imao pogled pun čuđenja, srce bez gorčine i bezgranično verovao ljudima.

Kada me danas pitaju da li mi nedostaje mladost, kažem “ne”. Ne nedostaje mi mladost kao snaga, kao brzina, kao nestrpljenje, već mladost kao nešto čisto, kao vera da je svet smislen, kao sposobnost da se raduješ novom jutru samo zato što ćeš ići po mleko i usput pozdraviti petoro ljudi i svaki pozdrav će biti stvaran.

Danas deca i ne znaju da je pre njih postojao život, da iza svakog drveta stoji neko ko ga je posadio, a iza svakog praga neko ko je tu zaplakao, pa oprostio. Čovek nije stablo bez korena. Moj koren je u tom starom Kragujevcu, u tom tiho pletenom životu u kome možda nisam uspeo da promenim svet, ali sam naučio da ga poštujem. Možda nisam postao veliki, ali sam ostao celovit.

Neko me ponekad upita šta je život i tada ne govorim mnogo. Samo se osmehnem i setim se trenutka u bolesničkoj postelji i majke koja bdi. I čika Radeta. I trga. I očevih reči… Jer život, kako sam ga naučio, nije ono što poseduješ, već ono što upamtiš; kada ti neko da komad hleba ne zato što mora, već zato što to želi. Život je kad umeš da ćutiš sa nekim i iz tog ćutanja izađeš bogatiji i kada znaš da nisi sam, čak i ako u tvojoj blizini nema nikoga.

Kada zaćutim dugo, to nije nemanje reči ili zaborav, već moja molitva. To je molitva onog dečaka u meni, koji još hoda ulicama starog Kragujevca, bos, ali bogat svim onim što se danas zove prošlost, a što meni znači večnost. (…)