Kada izgubimo nekog dragog, ko nas je voleo, u našoj svesti počne da kola jedna nepozvana i često razdiruća misao, sastavljena od pitanja da li smo za tu osobu učinili dovoljno onda kada je trebalo i dok je to još bilo moguće. Tada jedan deo našeg uma hitro ustaje u sopstvenu odbranu, odgovarajući potvrdno na samopostavljeno pitanje, dok drugi deo nas počinje da pati, sumnjiči sebe i povija glavu.
Postoji jedna nepravda, možda najsurovija od svih, koju čovek čini svakoga dana, često nehotično i ostaje je nesvestan do svog poslednjeg dana. Naviku da vreme rado poklanjamo ljudima koje volimo, a da ga za one koji nas vole nikada nemamo dovoljno, ponekad spoznamo tek u trenucima podvlačenja imaginarne crte, dok svodimo račune svog bivstvovanja. Tada je, međutim, za ispravke kasno, jer oni koji su voleli nas, a ostali nas željni, svet po nekom višnjem pravilu napuštaju ranije nego mi. Oni, pak, kojima neštedimice poklanjamo sve vreme ovoga sveta vođeni uzvišenim osećanjima, na zemlji ostaju duže, ali nas se retko sete.
Čovek se sa ovim usudom bori od svojih najranijih dana, verujući da će, ako sada i nije, uskoro sve biti bolje. Za to vreme, sagoreva u svojoj ljubavi, ne mareći mnogo što neko drugi plamti od čežnje za njim. Jer, prvi dan ljubavi je često i poslednji dan razuma, kada svet vidimo u raznim oblicima, samo ne onakvim kakav jeste.
Taj nesklad, nastanjen u čovekovoj biti, od njega na kraju ume da načini dvostruko nesrećno biće: prema jednima zaboravno, od drugih zaboravljeno.
Comments