U ranom detinjstvu sam verovao da je svaki san dvosmerna priča. I onaj koga sanjamo u tom trenutku svakako sniva isti san, jer, da je drugačije, kako bismo u njemu mogli da razgovaramo, šetamo, trčimo ili se igramo, mislio sam. Mnogo puta sam se pitao zašto se ljudi koje sam sanjao, sutradan ponašaju kao da se nismo sreli u mom snu.
Prava priroda snova počela je da mi biva jasnija kada je, jednom prilikom, moja majka rekla svome ocu da ga je sanjala i kada je od njega dobila odgovor: "Zaista?" Bio sam zaprepašćen njihovim objašnjenjem da se ljudi ne povezuju u snovima, već da je naš san samo naš. Tada im, naravno, nisam poverovao, ali kako je vreme odmicalo, posumnjao sam da ne mogu baš svi ljudi koje sanjam da glume kako se tamo nismo sreli i da, stoga, u rečima moje majke i dede verovatno ima istine. Kako godine odmiču, moj žal zbog te vrste uskraćenosti se uvećava, ali se bojim da se tu više ništa ne može učiniti.
Snovi koje sam u to vreme sanjao mora da su bili sasvim obični, jer ih se kasnije nisam dugo sećao. Ali, kada sam počeo da vodim dnevnik, više nije bilo tako. Ne znam zašto sam u to vreme skrivao beleške u kojima sam se poveravao svom dnevniku, pošto u njima nije bilo ničeg osim utisaka sa školskih časova, očekivanja od pojedinih nastavnika, doživljaja sa porodičnih izleta i pokoje pričice o razgovorima među našim komšijama. Ipak, poveden navikom moje sestre, koja je svoj dnevnik uvek skrivala, to sam počeo da činim i ja.
I, upravo zbog toga su počeli da se javljaju moji prvi nemirni snovi. Budio sam se kad god bi neko od ukućana ušao u moju sobu ili samo odškrinuo vrata. Tada bih brzo seo na krevet i u tom položaju, dok još spavam, uzvikivao pitanje: “Šta, šta, šta..?”. Činilo mi se da majka ili sestra žele da iskoriste pogodan trenutak i dokopaju se mog dnevnika. One su obično odgovarale umirujućim rečima: “Ma ništa, spavaj” i na prstima izlazile iz sobe.
Pošto su takva moja buđenja bivala sve češća i potrajala godinama, postala su i tema naših porodičnih razgovora. Ja sam, naravno, dobro znao šta je uzrok mojih nemira, ali to nikada nisam priznao. Strepeo sam da bi sledeće pitanje moglo da glasi zašto toliko krijem svoj dnevnik, ako su u njemu samo obična dečja pisanija. Tada bi, bio sam siguran, započele stvarne tajne portage za njim.
Mnogo godina kasnije postalo mi je jasno da o mojoj potrebi vođenja dnevnika u detinjstvu i ranoj mladosti nisam odlučivao ja. Činio je to neko višnji, meni nepoznat i uvek prisutan. Tako je pronalazio način da mi kasnije uplovljavanje u namenjene mi novinarske i književne vode učini logičnim i ne preteškim.
Kada danas otvorim prvu stranicu svog dečjeg dnevnika, shvatam da je upravo tim nevešto sricanim rečima započelo ostvarenje jednog dugo sanjanog dečačkog sna, iako mi se tada nije činilo da će biti tako. Onaj ko je mojom rukom i tada i kasnije ispisivao neke dugo oblikovane reči i rečenice, popunjavajući njima belinu papira, pretočio je do danas najveći deo mog sna u javu, ali mu još nije dozvolio da iščezne. Valjda, dok ne porastem.
Comments