Dragan Jakovljević: Novi davljenici u medijskom blatu

Znam da neću otkriti ništa novo ako vam kažem da „prazna šerpa najjače zveči“. Narod se oduvek trudio i uspevao da nas u svega nekoliko reči, mudro odabranim sinonimima, obavesti, upozori ili podseti na postojanje različitih društvenih fenomena. U tako malo reči obično stane i naravoučenije, nekada samo nagovešteno, ali uvek prepoznatljivo i nadasve korisno.

Na istinu o praznoj šerpi i njenom zvečanju podsetila me je jedna medijska buka, koja vrlo agresivno preti vređanjem inteligencije širokih narodnih masa i narušavanjem duševnog mira svih koji su toj halabuci silom prilika izloženi. Ne znam ko je prvi progovorio o nedopustivosti medijski forsiranog mešanja gologuze pevaljke u ozbiljna pitanja naše društvene stvarnosti, ali znam da je zvečanje spomenute šerpe bez sadržaja skoro nirvana u poređenju sa onim što trenutno izaziva galama nastala ovim povodom.

Naravno, činjenica da je neko gologuza pevaljka ne podrazumeva oduzmianje prava na sopstveno mišljenje o bilo čemu na ovom svetu, pa i o tome koju političku opciju treba podržati. Ona je, iz razloga koji nisu javno poznati, to i učinila i u tome ne bi trebalo da bude ničeg spornog. Možda će onima koji je vole, a verujem da takvih ima, njeno mišljenje nešto značiti. Ostalima sigurno neće.

Problem, međutim, nastaje nešto kasnije, nakon što je svoje sudove o njenom političkom nastupu u medijima izneo prilično veliki broj ljudi od ugleda i integriteta. Poznati i priznati dramski i ostali umetnici, politikolozi, sociolozi, pa čak i akademici, kao da su se utrkivali ko će brže i obilnije za zaspe pevaljku svojim jedom. Ona im, naravno, nije ostala dužna. Uprkos praznini svog metnalnog sadržaja, nadjačala ih je i još uvek to čini.

Poneti emocijama, akademici, umetnici, profesori, lekari i ostali, nisu uočili trenutak kada su se upecali na zabačene tabloidne udice sred medijskog mulja. Valjanje u blatu koje tako počinje, za medijske magnate znači skandal više, a takođe i milion više. Tako su neke ugledne javne ličnosti i mudre glave, potpuno nesvesne da su ulovljene, na vidno oduševljenje glavne akterke i kreatora ovog zamešateljstva, nastavile da se verbalno praćakaju i dodatno, potpuno nepotrebno, tabloidnu žabokrečinu čine prividno atraktivnom za njene konzumente.

Poznati italijanski pisac Umberto Eko izjavio je svojevremeno da su novi mediji, pre svega internet i njegove društvene mreže, „dale pravo govora glupacima, koji su inače do sada imali priliku da govore isključivo u kafanama, i to tek nakon što bi popili čašu vina“. Ali takav njihov govor, rekao je Eko, nije imao nikakve štetne posledice po društvenu zajednicu i oni bi uvek bili brzo ućutkani. Primetio je da takvi sada imaju pravo da govore kao da su nobelovci i da je reč o „pravoj invaziji idiota“.

Izgleda da su svi akteri ovih zbivanja, osim gologuze pevaljke i tabloida, smetnuli s uma da je valjanje u medijskom blatu industrija, koja jednima obezbeđuje stalni posao, drugima povremene, ali značajne prihode, trećima dodatnu prepoznatljivost u javnosti, a preko nje i novac. Ako se pravom intelektualcu dogodi da tu činjenicu zanemari i da na trenutak poveruje da će svojim oglašavanjem u tabloidnim medijima moći da ispravi ili barem ublaži neke očigledne društvene devijacije, gubitnik će biti on sam. Zašto? Zato što od prоdubljivanja takvih devijacija žive i profitiraju upravo oni koji mu se predstavljaju kao misionari istine i koji će, iz spomenutih razloga, učiniti sve da mu život i karijeru barem na trenutak provuku kroz svoje blato, uvek spremno za nove davljenike.