Dragan Jakovljević: NE RAZUMEM "NEDODIRLJIVE"

Ne razumem neke "nedodirljive" umetnike, ponajviše pisce, koji su sve vreme prisutni na ovoj virtuelnoj mreži, ali kojima je valjda ispod časti da dozvole sebi da se to i primeti. Strani su im izrazi dopadanja ili nedopadanja za bilo šta ovozemaljsko; nemaju sopstveni stav ni o čemu, a ako ga imaju, nikada ga ne dele. Ukratko, stiče se utisak da smo im dosadni, jer im nismo dorasli.

Ipak, postoji jedan trenutak kada odluče da sa svojih "visina" siđu među nas, obične. Učine to samo kako bi nam dali do znanja da su objavili novu knjigu, da uskoro imaju otvaranje izložbe ili koncert. I tada se sve odjednom menja u njihovoj komunikaciji sa svetom: iz jednosmerne preraste u dvosmernu, a takvim umetnicima jedino tada lajkovi njima nepoznatog ili polupoznatog sveta postanu važni. Možda je to zato što su im i novčanice istog tog sveta, u knjižarama, na koncertima i promocijama, takođe neobično važne.

Slede grozničava iščekivanja i zbrajanja istih onih lajkova koje u ostalim okolnostima preziru i o čijoj se realnoj težini sa podsmehom i gnušanjem izjašnjavaju kad god se ta tema spomene. Ume njihova iznenadna zainteresovanost za Fejsbuk da potraje i po nekoliko dana i da dobije nemale razmere, sve dok vest o onome što su hteli da nam najave ne dopre i do poslednjeg među nama, a onda se ponovo povlače iza paravana i, do nove knjige, izložbe, koncerta ili promocije, postaju skriveni posmatrači virtuelne verzije naših života, prezirući je ili ignorišući otkucaj svakog njenog damara.

Kao i svi egoisti, i ovi "velikani" umeju da načine izuzetak od ovakvog pravila i pristanu na trenutke tuđe sreće. To, međutim, čine tek pošto se uvere da su se takvi momenti u nama rodili zbog njih. I nastavljaju da veruju svojoj zabludi kako ih, uprkos sebičnosti koje su svesni, sreća nikako ne može zaobići.