Dragan Jakovljević: Jednu vrstu hrabrosti ne razumem

Uvek se iznova iznenadim kada uočim jednu vrstu čovekove hrabrosti, toliko drsku da se graniči sa ludošću. Dakako, to ne znači da se takvoj smelosti divim. Naprotiv, najčešće je prezirem, ali takvo moje osećanje ovde nije ni od kakvog značaja. Suština je u iznenađenosti.

Mislim da je ona i kod drugih ljudi neminovna, kada čuju ili vide da neko ko jedva hoda od putera koji mu se uveliko topi na glavi i sliva na sve strane, odluči da zagorčava život upravo onome ko o tom puteru i čitavom naličju progoniteljevog života, zna veoma mnogo, takoreći sve, uključujući i ono što bi napadač najradije da zaboravi. Ne vidim kako bismo drugačije mogli da nazovemo takvu vrstu kuraži, nego ludom hrabrošću.

Siguran sam da bi svako od nas mogao da navede poneki primer ove vrste drskosti. Međutim, pred nas koji pišemo memoare, uvek iskrsne dilema kako predstaviti takve ljude, koliko pažnje posvetiti njihovom bezobrazluku u svojim rukopisima i treba li to uopšte činiti, makar nam život pretvarali u pakao. Ova pitanja nisu toliko skopčana sa dilemom jesu li zaslužili da se ono što čine obelodani, pošto je odgovor uvek potvrdan. Više su povezana sa izborom načina na koji ćemo ih kazniti i mišlju da bi im, sasvim moguće, daleko teže od javne prozivke palo ignorisanje, kao korak do zaborava o postojanju.

Kod autora memoarske proze uočljiva je podeljenost mišljenja o ovoj temi. Neki pisci, iz razloga koje spomenuh, minuli rad i aktuelne igre “nestašnih puteraša” opisuju vrlo detaljno; drugi ih navode sporadično, treći samo u naznakama, a četvrti čak ni toliko, rukovodeći se teorijom o zasluženom zaboravu.

Što se mene tiče, pristalica sam sve četiri opcije i razumem ih podjednako. Koju će, kada i u kolikoj meri pisac da primeni, zavisi od njega samog. Slažem se sa onima koji veruju da bi kolektivni zaborav umišljenih veličina bio najbolji odgovor koju jedna zajednica može i treba da im pruži, ali isto tako verujem da bi neke od njih ipak trebalo spomenuti. Zašto? Zato što je među ciljevima svakog memoarskog štiva utiranje puta dobroti, na primerima zla.