Dragan Jakovljević: Najvernije pamte oni koje smo najbrže zaboravili

Došla su brza, nervozna i zgužvana vremena, koja ljude nagone da zaboravljaju. Najpre su zaboravili smeh, zatim dodir, pa strpljenje. Na kraju su zaboravili psa. Za njega više nije bilo mesta, vremena, ni volje.

Jednoga jutra otvorila su se vrata i pas je mislio da ga vode u šetnju. Još im je verovao, jer psi uvek poslednji prestanu da veruju. Kada više nije bilo kaiša, ni reči, kada se vrata automobila nisu otvorila nazad, već napred i kada su ga ostavili pored napuštenog puta, on je seo i čekao. Nije plakao, jer pas ne plače. On čeka, veruje, i nada se, jer voli.

Danima je tamo i čeka. Dobar je to pas. Ljudi prolaze i mnoge je stid da ga pogledaju. Pas u svom pogledu ne ume da laže. To je pogled koji traži čoveka i ne zahteva od njega ništa, osim da ostane. Upravo ono što čovek danas ne ume.

Prijatelji mi javljaju da su u selu videli čoveka kako vezuje psa za drvo pored deponije. Rekao je kako nema više uslova i otišao. Pas nije ni zalajao, samo je legao. Kao da se svet smanjio u jednu tačku: to drvo, taj kamen, ta poslednja senka. I nije čovek izgubio psa, već čoveka u sebi. A pas je naša poslednja šansa da budemo bolji nego što jesmo, da bez reči iskazujemo ljubav, da budemo verni i kada nas niko ne gleda, da brinemo o nekom ko zavisi samo od nas, a daje nam više nego svi koji su nas voleli uz uslove.

Neki kažu da životinje nemaju dušu. A istina je da nema duše tamo gde je pas izbačen, gde se izgladneli ne čuje jer dolazi tiho, gde se zima ne meri stepenima već lajanjem pod mostom, gde dete uči da je normalno da se ono što je kao malo voljeno odbaci kada poraste. Kao da je pas nešto privremeno. On nije „dok je zgodno“, već zavet ljubavi koja ne traži slavu, ne računa, ne piše poruke, ne traži potvrde i ne odlazi kada je teško. Zato je pas ljubav, u svetu koji je odlučio da je zaboravi.

Dragi moji vernici, koji redovno slavite krsne slave, sečete kolač u crkvi i posećujete bogosluženja, očekujući rajske visine kada se jednom preselite na onaj svet, ali koji imate naviku da preko svojih usta prevalite onu: "Pa, kuče je pobogu, nije čovek!", valjda kao opravdanje za svoje nečovečne postupke, evo malog podsetnika za vas:

"Bog je ljudima dao vlast nad životinjama, ali ne i pravo da ih maltretiraju" (Postanak 1:28; Psalam 8:6-8). "Bogu je stalo do svake životinje, pa čak i do malih stvorenja kao što su ptičice" (Jona 4:11; Matej 10:29). "On je svojim slugama zapovedio da budu obzirni prema životinjama" (Izlazak 23:12; Ponovljeni zakoni 25:4; Poslovice 12:10).

Svaka ulica na kojoj leži pas koji je nekada bio nečiji, svaka njiva na kojoj se smrzava telo koje je nekada grejalo tuđe ruke, svaka takva slika je optužnica protiv nas. Pas ne govori i nije mu potreban jezik da nas postidi. Dovoljno je da nas gleda, a najtužniji je pogled onoga ko vas je voleo i kog ste odbacili.

Čudno je kako čovek zaboravlja ono što ga je spasavalo bez ijedne reči. Kako zaboravi dane kada se vraćao kući i jedini osmeh koji ga je čekao, razigrani skok, rep koji zna više o radosti nego čitave biblioteke mudrosti. Kako zaboravi hladne večeri kada je u ćutanju tog bića pronalazio mir. Zaboravi da je negde na kraju svakog dana, ispod stola, kraj kreveta, ili uz prag, ležala ljubav bez uslova, zadrške i pitanja. Kada takvu ljubav odbacimo, šta ostaje od nas? Samo reči, kojima se više ne veruje.

Svako selo na Balkanu, svaka varošica, svaki grad i svaka krivina imaju svoje zaboravljene. Psi pored kontejnera, pod mostovima, na prugama, u snegu… Oni koje više niko ne čeka, niti oni ikoga čekaju, ali i dalje sede, kao da očekuju da se setimo da budemo ljudi. Pas je poslednja opomena pred duhovnu smrt, poslednje ogledalo koje govori istinu. U njegovim očima je sve – i naše detinjstvo, i dom, i večnost, i griža savesti.

Kad dete upita: „Mama, zašto je pas na ulici?“, ona ne zna šta da mu odgovori, jer bi istina bolela. Morala bi da kaže da je to zato što je neko jednom prestao da voli i onda bi počelo ćutanje. A ono ne bi bilo mir, već krivica, zato što sve naše reči nemaju težinu pored jednog pogleda psa koji je ostavljen.

I zato, ako nas nekada pogleda pas sa ulice, zastanimo, zbog sebe. Možda je to poslednji pogled koji nas još uvek vidi boljima nego što jesmo i možda je upravo on, taj pas bez doma, bez imena, bez hrane, jedino biće koje nas još nije zaboravilo. A kada i pas zaboravi, tada ćemo znati šta znači biti potpuno sam.

Gledam neke pse kako lutaju mirno, kao senke koje nemaju gde da padnu. Jedan ima ušnu markicu. Bio je u azilu. Drugi šepa. Treći vuče konopac umesto lanca, kao trag sećanja da je nekada bio nečiji. Ne laju, ne jure, samo gledaju. Kao da više ne veruju u domove, ali još uvek veruju u čovečnost. I tada me nešto preseče u grudima… Jer, u svakom tom psu živi jedno „šta bi bilo da...”: da je ostao u dvorištu, da je dete odraslo uz njega, da ga neko zovne imenom i danas, da ga nisu izbacili kada je postao „previše“ – previše star, previše bolestan ili previše dosadan. Ali na Balkanu, kada nešto više ne služi, ono se uklanja i izbacuje. A upavo to, često ima oči koje gledaju pravo u čovekovu dušu.

Mi i ne slutimo koliko puta pas zaspi misleći da će mu se gazda vratiti, koliko puta ustane kad začuje auto, koliko puta se trzne u snu kada sanja škripanje vrata. I ne znamo koliko puta je oprostio pre nego što smo uopšte priznali da smo ga povredili. To je veličina psa. On ne traži izvinjenje, jer mu je dovoljno što smo postojali.

I tako, dok gledam te senke, razmišljam: možda smo mi ti koji lutamo. Možda su ti psi bez doma zapravo poslednji domovi koji bi nas primili bez pitanja. Možda smo mi siročad, a ne oni. Jer, kako možeš biti ceo, kada si nekog voleo, pa ostavio?

Dok imamo pse, možda još ima nade da spasemo ono što je ostalo od nas. A ako i njih izgubimo, neće više imati ko da nam veruje. Zato, prijatelju, kad sledeći put vidiš psa kraj puta, u blatu, kraj kese smeća ili na autobuskoj stanici, zastani i barem ga pogledaj. Čovek možda jeste zaboravio na njega, ali on nije ljudsku ruku. I to je ono što najviše boli na ovom svetu: najvernije pamte oni koje smo najbrže zaboravili.