Ima ljudi koje poznajemo dugo i, čak, veoma dobro, ali čija prava imena saznajemo tek mnogo godina kasnije, često i pukom slučajnošću. Moje roditelje su nadimci iz detinjstva pratili čitavog života, pa je malo ko znao da Duda nije Dušanka i da Laza nije Lazar.
Majka Milenka i otac Milosav, nikada nisu skrivali svoja prava imena, ali sam imao utisak da ih nisu naročito ni voleli, pa se nisu ni bunili kada su ih ljudi oslovljavali nadimcima koji nisu bili ni nalik njihovim imenima. Tako su mnogi njihovi poznanici, oslanjajući se na svoje logičko zaključivanje, odvedeni na krivi trag.
Slična zabluda, samo daleko veća, pratila je i identitet moga dede Dragiše. Njegovo pravo ime saznao sam tek kada sam u opštini zatražio umrlicu, dan nakon dedinog upokojenja. U dokumentu je pisalo da se zvao Dragutin, pa sam od službenika odmah zatražio da ispravi grešku, za koju mu uzgred rekoh da uopšte nije mala.
On me je, međutim, nekoliko trenutaka procenjivački posmatrao, a zatim prekorno rekao da nije pohvalno što ne znam kako mi se zvao deda. Održao mi je i kraće predavanje o tome kako “današnja omladina posećuje dede i babe samo kako bi ih finansijski očerupala”. Krajičkom oka sam video kako ljudi iz reda, iza mene, klimaju glavama u znak odobravanja.
Teško je bilo objasniti da ja nisam bio od takvih unuka. Dedu sam viđao često, različitim povodima. Leti su naši susreti bili češći, jer smo sestra i ja gotovo svakog vikenda išli sa roditeljima u selo, nadomak našeg rodnog grada, da pomažemo dedi u plašćenju sena, okopavanju i branju kukuruza i sakupljanju šljiva. Osim toga u našu kuću su često stizali računi i druga dokumenta adresirana na deda Dragišu.
Dragutina, međutim, niko nikada nije spomenuo, ni u selu, niti u našoj brojnoj familiji. Pokušao sam to da objasnim matičaru, ne bih li u njegovim i očima ljudi iz reda ispravio pogrešnu predstavu o sebi, ali nije pomoglo. Oni, prosto, nisu želeli da me čuju.
Kada sam se nakon par dana kod svoga oca interesovao za dedino pravo ime, pogledao me je značajno i kratko odgovorio da se “naravno, zvao Dragutin”. Dodao je da ga moje pitanje čudi, a pomalo i zabrinjava.
Kako su godine prolazile, počeo sam da saznajem da u našem narodu, pogotovo kod starijih generacija, ovakvo “pozajmljivanje” identiteta nije rektost. Tako sam upoznao Micu, koja zvanično nije Milica, već Malina; Zokija, čije ime nije Zoran, nego Zvezdan; Dragana za koga malo ko zna da se zove Predrag; Dekija koji nije Dejan, već Dimitrije.
Nadimci koje su poneli iz detinjstva, ma koliko nam nelogično zvučali zbog odsustva sličnosti sa imenima dobijenim po rođenju, u njihovim pričama su, međutim, dobijali opravdanja i svako mi je zvučalo prilično uverljivo.
Juče sam saznao da se naš dugogodišnji porodični prijatelj Mališa ne preziva Kočić, kako sam sve vreme mislio. Rođaka koja mi je to otkrila, kaže da ne treba da budem toliko iznenađen. Tvrdi da nema boljeg ni logičnijeg nadimka za jednog geometra.
Comentarios