Dragan Jakovljević: Muzika koju slušamo – to smo mi

Muzika koja veliča bahatost, koja od života pravi nadmetanje, od nacije božanstvo, a od tuđe smrti našu radost, nije muzika, već tiho umiranje duha. To je polagano trovanje generacija koje više neće znati da se zastide.

Naše duše ovim svetom plove u tišini, sa sopstvenim teretima i nadanjima, sa ranama i skrivenim snovima. U tom tihovanju koje traži da bude ispunjeno, muzika dolazi kao uteha i prijatelj, kao slika onoga što jesmo i što bismo želeli da budemo.

Nije svejedno šta nas doziva iz sobnog zvučnika, sa pozornica ili iz kafanskog dima. Jer, čovek bira pesmu, ali i pesma, nečujno, bira njega. Ono što slušamo, to smo mi. To su naše vrednosti, naša vera u svet, naš odnos prema drugima.

U vremenima kada se reči troše kao sitniš, a istina gubi svoje obrise pod slojevima gromoglasnih laži, muzika postaje nevidljivi barometar duhovnog stanja naroda i pojedinca. Gde nema dostojanstva u pesmi, teško da ga ima u čoveku.

Ne poznajem, niti želim da upoznam ljude čija je uteha u pesmama koje veličaju poniženje, koje pevaju o bahatom trijumfu nad slabijima, o podelama koje hrane mržnju. Ne želim susret sa onima koji radosno piju iz otrovnog izvora muzike u kojoj se pod plaštom "narodne zabave" šire stihovi natopljeni ideologijama prošlih i budućih zala.

Jer, ima pesama koje ne zabavljaju, već nagovaraju i huškaju. Njihove note nisu zvuci radosti, nego zaklon za prikrivene pozive na nasilje i mržnju. Oni koji ih slušaju s odobravanjem, tiho pristaju na svet u kojem je plemenitost slabost, a nadmenost vrlina; u kojem se licem u lice smeškaš čoveku, a iza leđa priželjkuješ njegov poraz.

Kada neko peva o granicama koje dele, o krvlju što razdvaja, o "našima" i "njihovima", on više ne peva pesmu, već izgovara sud. Takva pesma nije umetnost, već oružje. Ona ne spaja srca, nego podseća na rovove što zjape među ljudima. Njeni slušaoci ne traže lepotu u muzici, već očekuju potvrdu sopstvenih predrasuda, utehu za poraz svoje čovečnosti.

A kultura, shvaćena na pravi način, nije pitanje jezika, nacije, politike, već unutrašnjeg reda. To je svetlo u čoveku, skromna želja da se razume i prihvati, da se svet posmatra očima koje prepoznaju dostojanstvo i u onome ko je drugačiji. Kada pesma ubija tu sposobnost, kada nas uči da se radujemo tuđem porazu, da mrzimo onoga koga i ne poznajemo ili pevamo o bratoubistvu, tada muzika postaje pogrebno zvono ljudskosti.

Ne mogu da sedim za istim stolom sa onima koji se vesele dok takve pesme trešte. Jer, pesma koja odzvanja iz zvučnika samo je jeka onoga što se nalazi u dušama njenih poklonika. A duša koja može da se raduje u mržnji, u ponižavanju slabijih ili drugačijih, u plesu nad provalijom tuđe nesreće, već je izgubila dodir sa onim što nas čini ljudima. Prava pesma nosi tugu i blagost u isti mah; ne nudi bekstvo, već ogledalo i pokaže ti ko si.

Muzika koja veliča bahatost, koja od života pravi nadmetanje, od nacije božanstvo, a od tuđe smrti našu radost, nije muzika, već tiho umiranje duha. To je polagano trovanje generacija koje više neće znati da se zastide.

Zato sam zahvalan što sa društvene mreže nemam koga da odstranim iz kruga svojih prijatelja zbog takvih melodija. Jer da imam, to bi značilo da sam već okružen ljudima koji pristaju na svet bahatosti i mržnje, pod pepelom sopstvenog dostojanstva.

Sasvim je moguće da će jednom, kada svi naši izbori budu stajali kao senke iza nas, neko pustiti muziku koju smo slušali, kako bi saznao ko smo ili ko smo bili. I, sve će mu tada biti rečeno. Jedna narodna misao kaže da “svako ima uši za ono što mu srce traži”. Ako duša ne zna za stid, uho će slušati pesme bez stida; ako srce ne zna za saosećanje, rado će slušati muziku koja slavi tuđu patnju. Zato pesma nije samo zvuk, nego i tiho priznanje.