Dragan Jakovljević: MOMČILO I NJEGOV KAMEN

Momčilo je u detinjstvu bio veoma miroljubiv prema okolini i rado se družio sa svojim vršnjacima. Od njih se razlikovao samo po tome što se klonio svake situacije koja bi mogla da ga uvuče u žustriju svađu ili fizički obračun. Dok su se neki dečaci iz njegovog okruženja čak trudili da ne propuste nijednu priliku za pesničenje, Momčilo je, kada bi osetio takvu opasnost, samo okrenuo leđa i odlazio svojim putem.

Majka je ovu njegovu osobinu hvalila i podržavala, dok je otac u njoj video nedopustivi kukavičluk. Otvoreno je izražavao bojazan da njegov sin neće znati kako da se ponaša kada bude napadnut i bio čvrsto uveren da će se to jednom dogoditi.

“Muškarac nije muškarac ako se barem jednom u životu pošteno ne potuče. Zar treba da mi sina zovu seka Persa?!”, govorio je, uz duboke i bolne uzdahe.

Potajno je priželjkivao da se Momčilo barem jednom pojavi na kućnom pragu okrvavljenog nosa, iscepane odeće ili barem prašnjavog lica, jer bi to značilo da je njegov sin stupio u svet “pravih muškaraca” i da ume da pokaže nevaljalcima gde im je mesto. Ništa od toga se, međutim, nikada nije desilo. Dečak je, na očevo zaprepašćenje, i dalje ostao tih, povučen i miroljubiv.

Zabrinut za Momčilovu bezbednost, otac mu jednom naredi da pri ruci uvek ima oveći kamen, ako već ne ume da se potuče. To bi, kako je govorio, moglo da mu sačuva glavu u kritičnom trenutku i odvrati napadače. Nemajući izbora, dečak je poslušao oca. Kud god bi krenuo, iz džepa ili torbe mu je virio kamen. Na raspitanja dece, pa i starijih, iskreno je odgovarao da će tim kamenom, možda, razbiti nečiju glavu.

Od tada su mnogi počeli da ga se klone. Niko iz njegovog dotadašnjeg društva nije želeo da rizikuje da baš on postane taj kome će kamen biti namenjen. Jer, ako je ova vrsta oružja uvek bila uz Momčila, to je značilo da će je jednom i upotrebiti. Tako je ovaj, ionako povučeni dečak, postao još povučeniji, a s vremenom i usamljen.

Kako je rastao, kamen mu je ulivao veću sigurnost, a tako je bilo i kasnije, tokom života. Svi su verovali da, sada već veoma ćutljivi i mrgodni, ali i dalje neratoborni Momčilo, ima nekog opakog, tajnog neprijatelja kome je kamen namenjen. S vremenom je u to i sam počeo da veruje.

Uvek je birao kamen sa što više oštrica, jer je to značilo da će više moći da naudi onome ko ga napadne. Kako je strah od zamišljenih napadača postajao njegov pratilac i tokom noći, tako je i kamen uvek držao u blizini kreveta. Za svaki slučaj, ako dođu, govorio je sebi.

Noću mu se često činilo kako mu neko ulazi u sobu i kako se sprema da ga napadne, pa je u tim prilikama panično skakao iz kreveta i borio se sa nevidljivim posetiocima. Kad god bi se to dogodilo, u mraku bi nagazio ili se sapleo o kamen i povređivao se. Jednom je rasekao taban, drugi put iščašio nožni zglob, treći put razbio čelo… Dobronamerne savete retkih prijatelja o tome da njemu, kao ozbiljnom čoveku, ne priliči da danonoćno druguje sa kamenom, tim pre što mu niko nikada nije pretio, Momčilo nije želeo da čuje.

Jedino što je smatrao celihodnim, bilo je da kamen ipak smesti na neko sigurnije mesto, kako se i dalje o njega ne bi saplitao tokom svojih noćnih mora. Tako odluči da ga postavi na policu iznad kreveta. Sada je kamen bio dovoljno visoko, ali ipak na dohvat ruke, ako ustreba, mislio je.

Već sledeće noći, Momčilo se ponovo probudio veoma uznemiren. Bio je uveren da se neko šunja kraj vrata njegove sobe i da se sprema da ga svakog trenutka napadne. Od siline kojom je skočio iz kreveta, čitava polica se zatrese i kamen se, u potpunom mraku Momčilove sobe, stropošta na njegovu glavu.

U čitulji koja je kroz dva dana osvanula u dnevnim novinama, pisalo je da je ovaj svet napustio jedan dobri čovek, koji nikada nije naudio nikome, izuzev sebi.