Dragan Jakovljević: Molitva među lipama

Banje su mesta u kojima vreme ne teče i ne žuri, nego se polako razmiče, kao magla pred prvim jutarnjim suncem. Vreme tamo ne trči za čovekom, ne goni ga i ne ujeda za misli. Hoda bosonogo, tiho, da ne probudi nemire. Dani se talože u čoveku, kao tišina na površini velike vode, a ljudi šapuću i gledaju se u oči, umorni od svega što je bilo.

Banja me je i ovoga leta dočekala nežno, kao što se stari prijatelji dočekuju, bez mnogo reči, s toplinom u pogledu. Bio sam jedan od mnogih koji u njoj traže olakšanje, možda i zaborav ili novo pamćenje.

I tako, dok sam šetao stazom oivičenom lipama, ugledah pred sobom ženu kako vodi za ruku desetogodišnjeg dečaka. Išao je na prstima, hodom koji više liči na lelujanje lišća na vetru nego na korake. Noge mu nisu bile poslušne i videlo se da mu svaki korak teško pada. Ipak, u takvom njegovom kretanju bilo je nečeg uzvišenog, što podseća na mešavinu ponosa, prkosa i straha.

Majka je išla pored njega bez mnogo reči, ali čitavim bićem prisutna. Ruka joj je uvek bila spremna da ga uhvati pre nego što posrne. Bila je to ljubav koja podupire, ali i gura ka osamostaljenju i ne prema savršenstvu, već dostojanstvu.

Posle nekoliko trenutaka nailaze na uzvišenje. Mali betonski prag koji je za zdrave ljude jedva primetan, za njih je značio ozbiljnu prepreku. Nijedan od nekoliko zamaha dečakove noge nije bilo dovoljno visok. Za njega je ova prepreka bila jednaka zidu. Zastao je i zamolio majku da ga podigne.

„Hoću, sine. Ali moraš da se navikavaš. Sledeće godine bićeš veliki i neću moći više da te podižem“, reče ona blagim glasom, gotovo šapatom.

Zastao sam, ophrvan pitanjima koja su se množila i sva se slivala u jedno: šta ako sledeće godine dečak ne bude mogao ni da stoji? Taj prizor deteta koje hoda kao po staklu i majke koja sa sobom nosi i nadu, i neizvesnost i nemoć, natera čoveka da se duboko zagleda u sebe.

I tada vidim sebe kako hodam, kako mogu da trčim, skačem, sedam, ustajem… Do tada sam mislio da mi sve to pripada, kao neko zagarantovano pravo. Kao da sam potpisao ugovor sa životom. A nisam, kao ni bilo ko od nas.

Zdravlje zvuči kao sasvim obična, prozaična reč kada je izgovara onaj ko je zdrav, a ko tog bogatstva nije svestan. Tek kad dunu životne oluje, kada stignu kiše, a sa njima i bolesti, čovek sazna da je hodanje blagoslov, a ne rutina svakodnevice; da je disanje poklon, a ne neko podrazumevano pravo; da je osmeh bez bola čudo, a ne navika koju svako s vremenom stekne.

U tom činu koji nije hod, već borba, svaki korak bio je oda upornosti, a svaka reč majke molitva i opomena. I jedno i drugo je govorilo kako život nije ono što imamo, već ono što primećujemo i da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već pre svega sposobnost da budeš tu,  telom i dušom, svojim celim bićem. Da vidiš, čuješ, osećaš, da se raduješ i nosiš sebe bez tereta.

Dok sam ih posmatrao kako se polako udaljavaju, shvatio sam da taj dečak već sada živi posvećenije od nas koji ga gledamo. On ne zna za površnost, već samo za trud, za padove i ustajanje i zna da svaka stepenica može biti zid, ali da ni zid nije kraj. Njegovo telo ne ume da trči, ali njegova volja trči za sve nas. On oseća svet dublje, jer zna cenu svakog koraka. Mi gazimo zemlju, a da je i ne osećamo, dok on dodiruje kamen vrhovima prstiju i zna tačno gde počinje bol, gde prestaje snaga, gde se javlja vera.

Njegova majka ustaje svakog jutra iz kreveta sa saznanjem da će svaki dan biti isti… ili teži? Ali ipak ide, smeje se, ne da sakrije, već da sačuva, da ne slomi ono malo radosti koju ima.

Ne znam njihova imena i možda ih nikada više neću videti, ali znam da su me naučili da živim drugačije i da ljubav nije samo nežnost, nego i snaga. Borba ne mora da bude bučna da bi bila velika. Živeti znači biti svestan svakog daha, svakog hoda, svakog dodira.

Te večeri nisam mogao da zaspim. Banja je utonula u tišinu, onu posebnu, gustu tišinu koja ne traži da bude prekinuta. Iznad naše kuće mesec je visio kao uspomena, bled i okrugao, i činilo mi se da sve oko mene diše sporije i tiše. Ležao sam na krevetu s rukama pod glavom i gledao u plafon, ali sam zapravo gledao u tog dečaka, kako pokušava da podigne nogu preko onog betonskog praga. Video sam njegovu borbu, i čuo majčin glas: „Navikavaj se, sledeće godine bićeš veliki.“

Pitao sam se zašto takva deca dobijaju najteže bitke, a oni što gaze život punim stopalima često ne znaju ni kuda idu, niti cene što im je hodanje dato? Pomislio sam na sve dane kada sam gunđao što sam zakasnio, što me bole leđa, što autobus nije stao tačno ispred mene, što sam morao da čekam, da trpim, da budem strpljiv. Shvatio sam da to nisu bile nepravde, već podsećanja da sam živ, da mogu da osećam i da zapravo imam sve što mi je potrebno.

U ovom životu kao da je sve pogrešno poređano: ljudi slave uspeh, ne trud, a on je taj koji nas razlikuje od senke. Uspeh je često slučajan, dar sreće, ponekad i nasledstvo, a trud je molitva u pokretu. Taj dečak me je naučio da je svetost skrivena upravo u pokušaju - da pređeš prag, da ustaneš, da ne odustaneš, iako znaš da te sledeći korak možda opet sruši.

Sutradan sam ustao ranije i krenuo istom stazom, nadajući se da ću ih opet sresti. Nisam ih video. Možda su već otišli, možda su na terapijama, možda više nisu tu... A možda sam ih samo izmislio, kao znak, kao glas savesti, kao lik iz priče koju mi je život šapnuo kada sam postao spreman da je čujem?

Ali u meni je ostao osećaj njihove prisutnosti. I znao sam da nije toliko važno da li ću ih videti ponovo. Važno je da ih ne zaboravim, da ih nosim. Ono što nas najviše menja ne ostavlja trag spolja, već u načinu na koji gledamo svet, u tišini koju osećamo kad neko prođe pored nas poguren, a mi se sagnemo u sebi i kažemo: „Blagoslov je što hodam uspravno“.

Počinjem da gledam ljude drugačije i nije mi toliko važno šta kažu, već kolika se borba vodi u njihovim očima. Ne sudim o njima samo po rečima koje izgovore, nego i po onome što ne kažu. Znam da svako nosi neki svoj betonski prag koji treba da preskoči, samo što se on ne vidi uvek. Neki ljudi preskaču strah, drugi gubitak, treći krivicu... Neki nose dete koje ne može da hoda ili diše, a neki sebe same i to im je najteže.

U meni je tinjala neka nova svest, drugačija od one koju sam poznavao. Kao da sam prvi put shvatio šta znači biti čovek, ne po obliku, govoru ili hodu, već po osećanju i sposobnosti da vidiš drugoga dubinom svoje duše, da zastaneš pred tuđim bolom i ne okreneš glavu; po tome koliko si spreman da svoju lakoću ne uzmeš zdravo za gotovo, već da je prihvatiš kao odgovornost.

Dok sam sedeo na drvenoj klupi, po prvi put sam se iskreno zapitao ko sam bio pre nego što sam ih video. Odgovor nije bio prijatan. Bio sam čovek koji je sve imao, a tako malo osećao. Bio sam hodajuća nezahvalnost, jer mi je svaki dan bio prekratak za sve što sam želeo, a predug za sve što treba ceniti. Vukao sam se kroz sopstveni život kao da je to obaveza, a ne dar. Kada sam video kako dečak podiže nogu i to sa trudom većim od moje lenjosti, shvatio sam koliko je moja slabovidost uzela maha.

Od tada primećujem sve. Primećujem staricu koja tri puta proverava korak pre nego što pređe ulicu, čoveka sa ožiljkom na obrazu koji se smeje kao da ga nikada ništa nije povredilo, dete koje ne može da izgovori reč, ali se rukama bori da objasni šta oseća.

Nekada sam mislio da se ljudi dele na srećne i nesrećne, a sada ih razlikujem po tome da li su svesni svog dara ili nisu. Delim ih na one koji vide i one koji ne gledaju; na one koji imaju sve ali žale za mrvicama, i na one koji imaju mrvice, ali u njima vide ceo svet.

Koliko nas to zna? Koliko nas se ujutru probudi i zahvali što može sam da se umije, obuče, siđe niz stepenice? Koliko nas pogleda svoje telo i u njemu vidi dar, a ne nesavršenost? Ljudi se žale na bore, na kilograme, na umor, a ne znaju da neko negde gleda u svoje noge i pita se hoće li ga danas poslušati.

Vratio sam se iz banje drugačiji i ne verujem da je to neko prometio. Ne znam šta je bilo s dečakom i njegovom majkom. Možda je on sada u kolicima, a možda je preskočio njihov prag sam. Znam samo da su mi njih dvoje postali molitva koja traje, koja se živi i podseća me da svaki novi dan nije samo obaveza, već dar koji se mora nositi pažljivo, s poštovanjem, kao što se bolesno dete nosi kroz život.

Zato sada, kad naiđem na svoje uzvišenje koje nije od betona, nego od tuge, neizvesnosti ili straha od gubitka, ne tražim da me neko podigne. Stanem, udahnem, setim se i ne zaboravljam šta znači hodati.