Dragan Jakovljević: Mirjana

Bilo je to vreme kada su ljudi živeli jedni blizu drugih, ne samo prostorno. Komšije su bile poput starih knjiga - mogle su se otvoriti nasumice i svaka stranica je nudila priču, savet, utehu ili osmeh. Komšiluk nije bio samo zbir kuća ili stanova, već sazvežđe odnosa, toplih reči i isprepletenih sudbina.

Svako dete imalo je više majki, više očiju koje brinu, više ruku koje će ga podići ako padne u dvorištu ili na ulici, tom bezbednom i poznatom produžetku doma. Na ulazima, tamo gde danas zvone interfoni, nekada je kucalo srce zajednice ljudi zvane - komšiluk.

Danas zidovi između ljudi nisu više samo od cigle i maltera. Postali su nevidljivi i neopipljivi, ali višlji i masivniji. Podižemo ih tišinom, nepoznavanjem i žurbom, u svetu u kojem imamo sve više toga na dohvat ruke, ali u kojem kao da gubimo ono najvažnije – čoveka i dohvat njegove duše.

Sve manje znamo i sve nam je manje važno da li iza vrata tik do naših živi pesnik, usamljeni starac ili žena koja svakoga dana plače, ne govoreći ništa. Komšiluk je nekada bio ogledalo u kojem smo na tuđe radosti i tuge gledali kao na svoje. Danas smo razgovore zamenili porukama i lajkovima, zagrljaje stikerima, a zajedništvo parolama o privatnosti, iako dobro znamo da nas ona bez ljudi vodi u pustoš i osobenjaštvo, tako čest stil života u naše vreme.

Još pamtim kako je komšija bio prvi na kog pomisliš kada ti se dogodi nešto lepo ili teško. Danas se radosti kriju, a tuge gutaju u tišini. Ponekad se zapitamo gde su nestali oni što donose tepsiju ili tanjir tek ispečene pite bez nekog posebnog razloga i zvoni li danas iko na susedova vrata samo da bi mu rekao: „Idem do prodavnice, pa rekoh, da vidim da li ti nešto treba…“?  Odgovori na ova pitanja svakako nisu u “novom” ili “ludom” vremenu, već u nama, jer smo to vreme mi sami, ma kakvim ga načinili.

Običaji ne nestaju sami od sebe, već kada poželimo da ih zaboravimo. Ono što je bilo svakodnevica, seli se u legende, a one, koliko god bile lepe, ne greju srce kao život koji se dešava ovde i sada. Udaljili smo se, ne kilometrima, nego bivajući zarobljeni u svojim mislima, zaboravljajući da najtoplija svetlost dolazi iz srca, a ne iz ekrana. Naučili smo kako se zaključavaju vrata i kapije, ali zaboravismo kako se otvara duša. Žalimo se na usamljenost, a prećutkujemo da smo sami sagradili zidove koji su nam postali tamnica.

U našoj ulici, toj staroj rukopisnoj stranici u knjizi dragog naslova, u stanu do mog, živi Mirjana, tihi, ali stameni stub jedne potonule epohe. U rukama joj mirisi sapuna i cveća, a u koracima šuštanje lišća i eho starovremenskih razgovora, što su se nekada vodili u hladovini borova i lipa, pod svetiljkama koje nisu osvetljavale samo lica, već i duše.

Mirjana je hronika dobrog u čoveku, tiha hodočasnica običnog dana. Dok današnji svet bezglavo juri ka sutrašnjici, ona hoda lagano, po meri svog srca. U njenom vremenu sat ne meri minute, već trenutke bliskosti, pa bi bez nje i onih nevidljivih niti koje tka između ljudi, naša ulica bila samo hladna, pravolinijska slučajnost.

Na kraju svake njene priče, tih mekanih, sočnih i životnih reči, nas koji je slušamo daruje lekcijom u kojoj nema gorčine, čak ni kada govori o gubicima. Ona zna, kao što znaju svi mudri, da je bol samo drugo lice ljubavi i da nije važno koliko puta padneš, već kako ustaneš i koga, zajedno sa sobom, ponovo uspraviš i osnažiš.

U bučnom i užurbanom svetu današnjice, koji sve ređe sluša i sve slabije pamti, Mirjana mi liči na misao koja se javlja mnogo pre izrečenog; na tihu brigu koja ume da preduhitri bol. Kada sam bolestan iznenadi me činijom vruće supe i pogledom koji pita da li mi je još nešto potrebno.

Mislim da moja komšinica ima moć da vidi čoveka i ispod slojeva njegovog umora, neraspoloženja ili osmeha kojim, kao i sva bića sklona mimikriji, ponekad pokušavamo da budemo neki drugi. Ona zna da su ljudi kao vinogradi – potrebna im je svetlost, ali i pažnja; nežne ruke brižnog vinogradara i njegovo strpljenje. Zato okuplja susede, posećuje usamljene i vešto povezuje niti među njima, posebno kada oseti da su blizu kidanja. Pamti njihove priče, rođendane i tuge. I ne pita zašto, već kako pomoći ili ulepšati nekome dan, kako ljude podsetiti da nisu ostrva.

U doba kada zaboravljamo ili nikada nismo ni pitali za imena onih s kojima delimo sprat ili dvorište, Mirjana je ime koje svi znamo, kao dragu pesmu iz detinjstva koju niko nije učio, a svi je pevamo. Podseća me na nevidljivi most između onoga što je bilo i onoga što još može da bude. Svojim delima kazuje da komšiluk ne čine samo imena na vratima, već priče koje se prepliću i pogledi koji nemo poručuju: „Tu sam, ako ti zatrebam!“

Verujem da će, dok postoje deca koja vas pozdrave u prolazu bez prethodne roditeljske opomene i dok jedna draga ruka podeli kolač sa vama iz navike, a ne iz obaveze, živeti i nada da ćemo se kad-tad vratiti jedni drugima. Jer, dom nisu zidovi, ključ, ni broj stana ili kuće. Dom je ljudski glas iza tog zida, koji zna tvoje ime i pita: “Kako si?”