Dragan Jakovljević: Mirisi predvečerja u ljubičastom

Moji prijatelji su odlučili da me danas iznenade. Sanjin glas je, sa druge strane telefonske linije, samo kratko rekao: "Brzo se spremi. Dolazimo po tebe za pola sata. Pitanja ostavi za neki drugi put!"

Ne bih mogao da kažem da sam ljubitelj “prepada” ove vrste, ali je ovoga puta bilo drugačije. Letnja popodneva i svetle junske večeri donose nam više slobodnog vremena, kada je uputno odustati od čvrste samokontrole i pustiti da nas drugi povedu nekim nepoznatim stazama, sa verom da će nas na kraju tog puta obradovati. Postoji ono čudno, slatko zadovoljstvo prepuštanja u ruke onih koji nas dobro poznaju, s punim poverenjem u njihove prijateljske namere.

Sanja, Nenad i ja vozili smo se naizmenično čavrljajući i prepuštajući se onoj vrsti tišine koju nosi iščekivanje. Vetar je nešto šaputao kroz krošnje pored puta, dok se nebo razlivalo u nijansama između zlata i purpura koje samo junsko popodne zna da podari.

Sanjin osmeh, tih i zagonetan, ličio je na obećanje radosti koja dolazi. Pogledi mojih prijatelja bili su spokojni i govorili mi da su naumili nešto po čemu ćemo pamtiti ovaj dan.

Kada se krajolik raširio, kao prizor iz nekog zaboravljenog sna, pred nama se ukazalo beskrajno polje lavande koje nije bilo samo stanište biljaka, već more spokojstva, prostranstvo tišine što se ljuljuška u ritmu vetra i govori da čitava zemlja diše u harmoniji sa nebesima. Ona su, takođe, sve više poprimala boju lavande i zamirisala njenih opijajućim dahom.

Cvetovi lavande bili su uspravni, mirni, a ipak puni života. Mirisali su na molitvu za dušu, blago i utešno. To je onaj miris koji ne zapoveda pažnji, već je tiho osvaja, koji ne zove na uzbuđenje, već na povratak sebi.

Lavanda je biljka pamćenja i utehe. Ona u sebi nosi mudrost vremena, sposobnost da cveta i u suši, da miriše i kada vene. Gledajući more tih ljubičastih cvetova, pomislih kako su i neki ljudi poput lavande, najlepši kada umeju da budu tihi, a da ipak osvajaju toplinom svog prisustva.

Nedaleko od polja širila se krošnja lipe, nalik zelenom hramu u kojem svetlost sunca igra svoju poslednju predvečernju predstavu. Cvetovi lipe, sitni i zlatni, titrali su na povetarcu, a njihov slatkasti miris bio je poput sećanja - nežan, blag i poznat. To je miris detinjstva, miris sigurnosti, miris majčine ruke na čelu deteta kada nepogrešivo predoseti da ga je prehlada stigla.

Lavanda je čuvarka tišine. U njenoj aromi živi spokoj koji razblažuje nemir duše. Kao da nas uči lekciji sporog postojanja: ne treba juriti da bi se stiglo, ne treba vikati da bi se čulo. Ona je most između tela i duha, između sadašnjosti i večnog.

Moji prijatelji dobro znaju da se u tim mirisima nalazi deo mog bića. Oni su, bez mnogo reči, našli način da me podsete da se prijateljska ljubav ogleda upravo u toj pažnji, u sposobnosti da prepoznamo tihe, neizrečene želje onih koje volimo.

Kraj ljubičastog polja je mala radnja, jednostavna, ali puna duše. Miriše na sušeno bilje, na ulja i radost pripadanja prirodi. Police prepune vrećica lavande, meda od lipe, eteričnih ulja, melema za rane koje se ne vide na koži, ali koje srce ponekad nosi.

Vlasnica nam pokazuje kako se suše mirisni listovi smokve. Objašnjava s tihom ozbiljnošću, kao da prenosi znanje staro vekovima.

„Svaka biljka ima dušu, ako znate da je slušate,“ rekla je. „Smokvin list, kada se suši na pravi način, čuva dah leta i spokoj sutona. Njegov čaj ne leči samo telo, već i ono što ljudi najčešće kriju – naše nemire i tuge.“

Sedimo za drvenim stolom, posluženi namirnicama spravljenim od čistih darova prirode, koji najbolje poznaju ritam čovekovog tela i srca. Dok razgovaramo, glasovi nam se mešaju sa smehom ptica i šapatom blagog vetra.

U samoj srži prijateljskog iznenađenja leži intuitivno razumevanje neizgovorenog. Prijatelj ne pita: "Da li ti je potrebno?" – on zna. Kao što drvo ili cvet znaju kada treba da puste prve pupoljke, kao što reka zna da prati svoje korito, tako i on oseća pukotine u našim tišinama. Njegovo iznenađenje nije samo dar, već i čin saosećanja koje nadilazi reči, most ka onom nepristupačnijem delu našeg bića.

To je trenutak kada, iako nepozvan i nenajavljen, tiho otključa vrata zatvorenih odaja naše duše, uđe bosonog da ne probudi senke i upali svetlost u kutku na koji smo zaboravili. Razmiče maglu i unosi svetlost upravo tamo gde smo prestali da je tražimo.

Osetih duboku zahvalnost, ne za poklon, ne za izlet, već za prijateljstvo koje zna, koje oseća i vidi i ono što ne izgovaramo; koje ne traži, ne uzima, ne zahteva, već postoji - kao krošnja lipe: široko, tiho i sigurno. Zna ono da je nekada dovoljan samo dašak mirisa prirode, jedno polje lavande, jedna krošnja lipe, da nas vrate nama samima i da u njihovom zagrljaju duša ponovo pronađe svoju mirnu, sigurnu luku.