Dragan Jakovljević: Mesec prepoznavanja, uzdaha i nade

Maj je mesec koji u naše živote ne ulazi bučno. Najpre se dugo prikrada, a onda nam se pridružuje podjednako tiho, uz pregršt mirisa i boja u naručju. Liči na pesmu koja najpre zadrhti u tišini, a zatim se širi među krošnjama, niz grane, reke i među rebrima zemlje. Jer, maj je mesec koji ne korača. On klija i sve što dotakne progovori nekom od njegovih boja.

U maju sunce više ne sija, već miluje i ljubi, ali nežnije nego leti i ne tako stidljivo kao za retkih zimskih sunčanih dana. Njegova mekana svetlost uvek me podseti na najfiniji prsten, simbol zavetovanja na vernost ljudi, kojih se neki od nas potom drže do kraja svog životnog puta, a neki ne.

U maju vetar prestaje da seče i počinje da diše, kroz krošnje, rukave i neizgovorene misli. Donosi mirise koji bude pamćenje. Dani se šire i rastu, dosežu velike daljine i streme dubinama.

Majska svitanja iznenada dobijaju ljudski lik i progovaraju čovekovim pogledom. Hodamo sporije, jer želimo da nas majski dani prepoznaju, upamte i zadrže u sećanju.

Ovo je vreme pupoljaka i cvata na dveću i u dušama. One u maju pupe, misli se razlistaju, a tišina zazeleni. Tada čovek, nesvestan svog dara, počinje da govori jezikom lišća, cvetova i ptica; da razume neizgovoreno; da vidi ono što zimi nije mogao i za šta je verovao da samim tim i ne postoji. Sve mu je iznenada moguće i ne pita za razloge. On samo daruje nadu, bez uslova i objašnjenja.

Poznaje tajnu ritma, jer sve u njemu svira i pevuši, ali nikada preglasno. Cvrkut je mekani refren dana, a cvetovi u baštama razlivena paleta jutra. Кiše su kratke i višeznačne; podsećaju na dodire onih koji se prepoznaju ćutanjem. Svaka kap koja padne na nas, nosi u sebi malu sliku neba koje se u maju uvek spusti niže i probudi u ljudima nadu da će tu zauvek ostati.

U maju se ljubavi rađaju bez velikih reči, ali s pogledima od kojih zastaje dah. To su ljubavi koje znaju da im večnost nije obećana, ali da njihovo trajanje, ma koliko dugo bilo, mora biti protkano istinom. Zato se u maju pišu stihovi koje se niko ne usuđuje da pročita naglas, u strahu da bi se njihov eho mogao prejako odbiti o naša katkad previše krhka srca.

Maj nije samo mesec, nego i duboki uzdah trenutka pre nego što izgovorimo jedno veliko "da" i jedno još veće "zauvek". On nam otkriva najlepše lice sveta sred zatišja između prošlosti i leta, taj tanki sloj vremena u kojem sve još može da se promeni i gde se mnoge greške ne računaju.

Poznajem ljude kod kojih maj nikada ne prolazi. Ostaje u njima, u nekom tajnom preklopu duše, kao večno zeleni kutak detinjstva i mladosti. Vraća im se u mirisu bagrema, u zracima sunca dok miluju ruku voljene osobe, u stihu koji nose pod jezikom, za svaki slučaj. Maj za njih nije omeđen brojem dana na kalendaru, već traje onoliko koliko i nada koju nosi.