Piše mi Ivana. Pita da li sam bio na Кipru i kako je tamo. Oni bi, kaže, išli krajem proleća. Lepo je, odgovaram. Voda je leti topla i nikada nije hladno. Lijanderi i palme gde god kročiš.
Ali, ja sam se te godine sa Кipra vratio tužan, sa samo jednom slikom pred očima. Lokalni vodič, Mađarica udata za kiparskog Grka, ispričala mi je kako su 15. jula 1974. godine, nakon turskog zauzimanja severnog dela ostrva, razorene mnoge grčke familije, pa i porodica njenog sadašnjeg muža.
Njegova majka Marija imala je još dvoje dece. Ispratila ih je na đačku ekskurziju, na sever zemlje, ne sluteći šta će dogoditi samo par dana nakon njihovog odlaska. Sećala se kako ju je ujutru probudila uznemirujuća vest sa radija. Severni deo države je blokiran. Кontrolu su preuzeli naoružani lokalni Turci, uz podršku vojske iz njihove zemlje, ponavljao je glas sa radija.
Marija je odmah sela u automobil i požurila u malo mesto na obali, kako bi sina i ćerku vratila kući. Međutim, kada je stigla, vojnici su joj naredili da se odmah vrati, jer su, kako su rekli, sva deca sa ekskurzije bezbedno vraćena svojim domovima.
Marija je, vrativši se, zatekla praznu kuću. Ni toga dana, a ni kasnije, nije saznala šta se dogodilo sa njenim starijim sinom i ćerkom. Ista sudbina zadesila je i njene susede, prijatelje i mnoge sugrađane. Toga dana je u turskom delu Кipra, bez ikakvih tragova, nestalo nekoliko hiljada grčkih mališana.
Meštani su govorili kako su deca odvedena u Tursku, kako im je tamo promenjen identitet i kako su potom prodata, ali nije bilo nikoga ko bi te pretpostavke mogao da potvrdi. U mnogim porodicima je tih dana zavladao večiti muk.
Marija je od tada na trpezarijski sto svakoga dana iznosila još dva tanjira, dve kašike, dve viljuške, dva noža i dve čaše. Nikada nije prestala da veruje da će joj se deca vratiti.
Neka tanjira, naići će moji u vreme ručka, znam ja, šaputala je. Do poslednjeg daha svoga života upirala je, kažu, pogled pun ljubavi, strepnje i nade, niz pust seoski makadam.