Dragan Jakovljević: Ljudi zavezanih jezika

Još pamtim vreme kada su kafići bili mesta susretanja, pogleda i osmeha iz kojih su se neretko rađale simpatije, tihi flertovi i ljubavi na prvi pogled. To su ona mesta koja danas više liče na pisarnice, čitaonice, daktilobiroe i centre za istraživanje savremene komunikacione tehnologije, nego na prijatne prostore sa prvobitno namenjenom im ulogom iz njihovog naziva.

Mladi u njima danas često sede za istim stolovima, ali su odvojeni nevidljivim zidovima svojih “pametnih” telefona i laptopova. Nema više igre pogleda, stidljivih osmeha ni slučajnih dodira. Svi su veoma zauzeti, naizgled dostupni svima, a zapravo nikome. Razgovori uživo zamenjuju se dopisivanjem, slanjem crteža i simbola, što za posledicu ima nesnalaženje mladih ljudi kada treba upotrebiti darovanu im moć govora.

Na flert se u savremenom kontekstu često gleda kao na nepristojan, pa čak i invazivan čin. Strah od pogrešne interpretacije, od pretpostavke da će kompliment biti shvaćen kao uznemiravanje, doveo je do toga da se mladi sve ređe usuđuju da naprave prvi korak. Udvaranje koje je nekada bilo umetnost izražavanja pažnje i interesovanja, sada se često doživljava kao smetnja ili čak potencijalni društveni prestup. Osećaj nelagode i oprez zamenili su nekadašnju čovekovu vedrinu i razigranost zavođenja.

Pre nego što su svetlosni signali telefona zamenili treptaje oka, a puls umesto nečijeg iznenadnog pogleda počele da ubrzavaju “notifikacije”, flert i udvaranje su bili tanani rituali zbližavanja, vođeni stidljivim pogledima, nežnim osmesima i slučajnim dodirima. Danas, u vremenu kada je prst brži od jezika, a veza stabilnija na mreži nego u stvarnosti, ta drevna umetnost lagano bledi i podseća na staru, požutelu razglednicu na dnu fioke prepune nepotrebnih sitnica.

Kafići su pozornice tišine, na kojima sede ljudi zarobljeni u svojim ekranima, glava pognutih, pogleda prikovanih za digitalne svetove. Umesto muzike smeha i šapata, prostorom odzvanja tišina kliktanja i zvuk tastatura. Mladi sede jedni pored drugih, a kao da su međuobno udaljeni svetlosnim godinama. Svako je zatvoren u svom balonu algoritama i notifikacija.

Kompliment је zastareo, nepristojan, skoro vulgaran. Strah od pogrešnog tona, od previše direktnog pogleda, zavezuje jezike i hladi krv, a između dvoje ljudi ostaje nepremostiv prostor koji, kao zaleđenu reku, niko ne sme da pređe.

U međuvremenu, digitalni "vašari za upoznavanje“ - aplikacije, mreže, profili - nude ljubav kao katalog proizvoda. Prevuci levo, prevuci desno… Srce je postalo sličica, a duša opis od sto karaktera. Nestala je misterija, iščezle nervoza prvog sastanka, tišina između rečenica, trema pred susretom. Umesto toga, tu je planirano, filtrirano, obrađeno; veštački osmeh na profilnoj fotografiji, automatski odgovor i emotikon koji zamenjuje pogled.

Na zidovima društvenih mreža sve nas češće pronalaze i posećuju firme koje nude digitalne kretature identične živim ljudima, a zapravo nepostojeće partnere za "ljubav bez obaveza, svađe, zanovetanja i sresa”.

Ljubav, koja je nekada kucala na naša vrata ili prozor, danas nam šalje “zahteve za prijateljstvo”; nekada se u kafiću priželjkivao susret pogleda, a sada se čeka da stigne poruka. Ako i stigne, često je hladna, ispeglana, lišena topline i nesavršenosti, dokaz da sve više volimo imaginarnu ideju ljubavi, a sve manje stvarnu osobu. Što se više trudimo da izgledamo zanimljivo na internetu, sve manje nam je stalo da budemo prisutni u stvarnosti.

U digitalnom svetu, gde svaka reč može biti snimljena, podeljena ili izokrenuta, flert postaje rizičan čin. A, gde nema rizika, nema ni uzbuđenja; nema one varnice koja plane ni iz čega, a znači - život. Ljubav zahteva hrabrost, a ona je u svetu digitalnog nadzora postala valuta koju retko ko troši.

Jasno je da se svet u posledne vreme promenio više nego tokom čitavog milenijuma, ali i  dalje verujem da čovekova potreba za nežnošću, pažnjom i dodirom nije nestala. Samo je ućutkana i skrajnuta, dok se neko ponovo ne usudi da pruži ruku preko stola, pogleda u oči osobu do sebe i kroz osmeh izgovori jedno sasvim obično: „Zdravo!“