Dragan Jakovljević: Letu u zagrljaj

Postoje godišnja doba koja nas podsećaju na prolaznost i ona koja nas, uprkos prolaznosti, uče o večnosti. Leto je jedno od tih retkih stanja kada se granica između trajanja i nestajanja zamagljuje, kad dan lebdi nad horizontom, odbijajući da padne u noć, kao da i sam ne želi da se završi.

Početak leta nosi neku tihu veličinu koju deca, i ne znajući, nose u grudima, a odrasli je traže celog života. To nije samo promena u klimi, već pre svega promena u čoveku. Kao da sa poslednjim dahom proleća padaju i nevidljive naslage koje smo preko zime sakupljali: brige, obaveze, gordosti, neizgovorene rečenice. Sve ono što nas tokom hladnih meseci stegne i stvrdne, pod letnjim suncem se topi i curi iz nas, kao vosak sa sveće koja predugo gori.

Sloboda, ona prava, uvek dolazi tiho. Nema u njoj buke revolucije, nema trijumfalnog povika; ona dolazi sa vetrom koji pomera zavese na prozoru, sa mirisom zrelih smokava, sa pesmom ptica koje pevaju dok ceo grad još spava. Dolazi u bosim nogama koje dodiruju zemlju kao što srce dodiruje svet, bez posrednika.

Dok smo bili deca, nismo znali za reč “sloboda”, ali smo je živeli. Jurili smo niz prašnjave ulice i puteve i drugovali sa prirodom. Nismo znali za granice; svet je bio celovit, dan beskonačan, a telo neodvojivo od duše. U tim trenucima nije bilo prošlosti ni budućnosti, postojala je samo čista, neokaljana sadašnjost, kao molitva bez reči.

Odrasli, međutim, ne umeju da borave u sadašnjem trenutku. Oni ga stalno mere, procenjuju, planiraju šta će biti kad on prođe. I tako, dok ga mere, trenutak izmiče. Ali leto im nudi priliku za iskupljenje. Kada vrelina asfalta zatreperi pred očima, kada cvrčci pletu nevidljive zvučne mreže među drvećem, kada se mesec uspinje nad toplim krovovima, tada se nakratko sve zaustavi. Čak i misao.

Čovek tada može da oseti ono što retko oseća: postojanje bez svrhe. Biti prisutan, ne čekati sutra, ne stremiti dalje, samo biti, sa svim onim što jeste i što nije. Taj trenutak nema ime, ali možda je najbliži onom što su stari mudraci zvali spokojem.

Leto je vreme kada odnosi među ljudima dobijaju novu nežnost. Rečenice postaju duže, pogledi iskreniji, tišina prihvaćena. Čini se da pod tim istim nebom svi znaju da je svaka ljutnja sitna, svaki nesporazum prolazan, svaka ljubav dragocena. Jer leto, u svojoj punoj raskoši, podseća da je život kratak, ali dovoljan.

U dugim, vrućim sumracima, dok bosi sedimo na ivici balkona ili negde pored velike vode, čovek može da čuje najvažnije odgovore. Ne one koje je tražio u knjigama, u razgovorima, u analizama, nego one koji dolaze kao šapat sopstvenog srca. U toj tišini shvatamo da sreća nikada nije bila u dalekim ciljevima, već u sitnicama koje smo često zanemarivali: u mirisu sena, u zrikavcima, u zvuku bosih koraka na zemlji.

Leto nas uči da prava sloboda nije u bekstvu od života, nego u njegovom prihvatanju. Nije u neumornoj potrazi za srećom, nego u sposobnosti da se zastane bos, dok sunce pada niz ramena i da se šapatom prizna: „Sada je dovoljno“.