Dragan Jakovljević: Leto kod Lazarevića

Detinjstvo je dar koji čovek tek kasnije uspe da razume i vreme u kojem se svaki dodir sa okolnim svetom i ljudima pretvara u otkrovenje, svaka slika u večnost, a svaka emocija u trag koji ostaje zauvek. Moj trag vodi ka jednom davnom letu provedenom u Baljkovcu, kada sam kao četvorogodišnjak, otkrio svet prirode i zakoračio u njega kao u rajski vrt. Bio je to moj prvi dodir sa tajnom postojanja, susret koji je oblikovao moju dušu. On je, možda, trajao nepuna dva meseca, ali je u meni nastavio da živi do današnjeg dana.

Selo mojih predaka tada je za mene bilo nova zemlja, a pretvorilo se u moj pravi početak. Dom Lazarevića postao je moj dom, a svaki njegov žitelj deo mog srca. Centralna ličnost toga doma, pa i čitave naše familije, bila je sestra mog dede, koju smo svi od milja zvali dada Rada.

Njena snaha, tetka Desa svima je bila oslonac i toplina; u njenim rukama je bilo sačuvano sve što čini život jednostavnim i velikim u isto vreme. Hleb koji je mesila, mleko koje je kuvala, voće koje je brala – sve je imalo ukus večnosti.

Čika Pavle je bio tih i vedar čovek. Znao je ritam zemlje i da sve što raste i živi ima svoje vreme i svoje trajanje.

A deda Rajo, s pričama koje su ličile na dugačke reke, učio me je da u životu ništa nije kao što izgleda, već da je i oblak jedna priča, da i kamen ima sećanje, i da je čovek pesma, ako zna da sluša sebe i druge.

Moja dva starija brata od strica, Goran i Zoran, bili su moja prva vrata ka tom novom svetu. Kao kroz ozbiljnu školu, vodili su me u kukuruzišta koja su mi ličila na beskrajne začarane šume, pokazivali mi kako da se ne izgubim među visokim stabljikama, kako da uvek slušam vetar i znam gde je put.

Na potoku su me učili strpljenju: treba čekati da se voda smiri da bi se u njoj ogledali i čovek i nebo; vodili me kroz vinograde gde su grozdovi sijali i mamili nas kao neki slatki biseri; učili me da se prema plodu ophodim s poštovanjem, jer je svaka bobica dar. Sa njima sam prvi put osetio da priroda ne pripada čoveku, već čovek njoj i kako je taj odnos svetinja koju treba čuvati.

U tim danima je svaki trenutak za mene bio čudo. Voće na granama mamilo je svojom punoćom, kao da je samo za mene sazrelo. Kukuruzi su šuštali kao stara knjiga koju tek treba da pročitam, pašnjaci mirisali na travu i na nebo, krave me gledale svojim velikim, mirnim očima. Njihovo disanje bilo je sporije od mog, pa mi se činilo kao da žele da me nauče da nikuda ne treba žuriti i da život nije trka, već tok.

Najumiljatiji je bio stari i već nagluvi pas Žuća, sa pogledom punim neke daleke mudrosti. Znao je da sam stranac, ali me je priznavao za svog. Činio je da se osećam sigurnim i, kada bih položio glavu na njegovo krzno, imao sam osećaj da sam se stopio sa njim, sa zemljom i čitavom prirodom i da nam, tako sjedinjenim, niko ne može učiniti ništa loše, sve i da hoće.

U Žućinom pogledu bilo je strpljenja koje čovek retko pronalazi među ljudima. Kada bih mu položio ruku na glavu, činilo mi se da se moja dečja nemirna krv smiruje. Njegovo disanje bilo je ritam i poruka zemlje: polako, duboko, ne žuri, jer sve što treba da dođe – doći će.

Tog leta naučio sam da sunce ima miris, da zemlja ima glas, da potok ima srce. Naučio sam da čovek, ako se otvori, može da razgovara i sa travkom i sa oblacima; da sreća nije u onome što poseduješ, već u onome što doživiš i što ti priroda daruje bez računa i mere.

Sećam se kako se magla spuštala niz jaruge, kao tanak veo preko lica mlade devojke. Miris sveže pomuženog mleka, pomešan sa onima iz kuhinje, bio je miris sigurnosti. U njemu je bila tajna doma, osećaj da je sve onako kako treba da bude.

Popodneva su bila drugačija. Sunce je pržilo polja, a kukuruzi šuštali kao da se žale na vrućinu. Među njima sam bio mali, ali su mi Goran i Zoran ulivali hrabrost i govorili da se ne plašim ni tame među gustim stabljikama, ni žaba koje iskaču iz potoka, ni zvukova koji dolaze sa svih strana. Njihov smeh bio je most od mog straha do iskrene radosti.

Najlepši trenuci bili su oni u vinogradu. Grožđe je visilo i bilo teško, kao suze prirode koje su zrele za branje. Naučio sam da priroda ne daje čoveku sve odjednom, već pruža ono što želi kada sazri vreme u da se ono ne može ubrzati. Kada sam upoznao taj vinograd, shvatio sam da čovek mora da raste polako, u tišini, kao loza. Ako je presečeš pre vremena, ako je siliš, ostaje jalova. Isto je i s ljudima – svako sazreva kad za to dođe vreme i svako nosi svoje grozdove, slatke ili kisele, ali samo svoje. To je bila prva, velika lekcija.

I tako, dani su se nizali, a ja sam, iako dete, počeo da osećam smisao života. Nisam umeo da ga izrazim rečima, ali sam ga živeo. Priroda me je učila jednostavnosti, ljudi oko mene dobroti i činilo mi se da će sve to trajati zauvek.

Ali, kao i svaki raj na ovoj zemlji, i moj je imao svoj kraj. Došao je dan kada se otac pojavio, kao glasnik nekog drugog sveta, od kog sam pobegao u igru i travu. Njegov glas bio je siguran, ali meni stran. Rekao je da je vreme da idem kući. A ja to nisam želeo, jer je dom Lazarevića bio moja kuća. Bežao sam, plakao i vikao iz sveg glasa. „Tetka Deso, ne daj me!“.

Taj krik bio je prva molitva deteta koje zna šta gubi. Ali, ruke odraslih su bile jače. Uhvaćen sam na prevaru i podignut na očeva ramena kao snop sena, jer druge nije bilo. Dok me je nosio, kroz celo selo odjekivali su moji jecaji. Ljudi su izlazili na kapije i gledali, a ja sam znao da izlazim iz svog raja.

Moje molbe bile su krik srca koje je prvi put osetilo šta znači gubitak zbog prolaznosti. Naučio sam tada da ono što zavoliš možeš i da izgubiš, da ništa ne ostaje tu zauvek, osim sećanja i da čovek raste upravo kroz gubitke koje nosi u sebi.

Godine su prošle, ali sećanja nisu bledela. Kada smo kasnije otac i ja ponovo došli kod naših Lazarevića, da ih pozovemo na slavu, kažu da sam neopaženo nestao. Tražili su me bezuspešno i, najzad, pronašli na spratu stare kuće sa drvenim stepeništem, u sobi, u mom nekadašnjem krevetu. Otac je govorio da me odavno nije video da tako bezbrižno spavam. Nije ni znao da moja duša nikada odatle nije ni odlazila, samo se telo udaljilo. Nisam mogao da mu kažem, ali sam znao da sam se vratio svom raju, makar i na trenutak. Telo je spavalo u tom krevetu, a duša ponovo plovila onim danima kada joj je sve bilo novo, kada su ruke ukućana bile moje utočište, a Žućin pogled govorio da sam dobrodošao.

Kasnije, kad sam porastao, shvatio sam da čovek nikada ne zaboravlja prvi gubitak, jer njegovo seme ostaje zauvek u nama. Raste i podseća nas da je život neprekidno odvajanje od onoga što volimo. Ali, naučio sam i drugu istinu, da sve što si voleo ostaje u tebi, čak i kada je daleko.

Čovek odrasta ne samo kroz godine, već kroz slike koje ga oblikuju. Meni je ono leto u Baljkovcu bilo više od sećanja. Bilo je ogledalo kroz koje sam kasnije posmatrao ljude, događaje i samoga sebe. Priroda, koju sam tada otkrio, postala je mera svega što sam kasnije sretao u životu. Kukuruzna polja učila su me da život ume da izgleda zastrašujuće, kao lavirint iz kojeg nema izlaza. Ali, uvek postoji put, samo treba slušati šapat vetra, treba verovati da negde iza visokih stabljika izviruje nebo koje vidi više od nas. Tako sam kasnije, kada su dolazile teškoće, znao da ne postoji nijedna prepreka kraj koje nema prolaza i da nema tame bez barem jedne pukotine kroz koju dopire tračak svetlosti.

Životinje koje sam upoznao u Baljkovcu postale su moji prvi učitelji. Krave, mirne i strpljive, naučile su me da snaga nije u buci, nego u tišini. Volovi, snažni a krotki, pokazali su mi da veličina nije u nadmoći, već u spremnosti da se nosi svoj i tuđi teret. Pas Žuća, veran i tih, učio me je da ljubav ne traži reči. On nije govorio, ali je bio prisutan i budno motrio na sve nas. Kasnije sam naučio da i među ljudima ima onih koji malo govore, a mnogo daju, i da njihovo ćutanje vredi više od tuđih, velikih reči.

Moja baka, dada Rada i tetka Desa naučile su me šta znači majčinska toplina bez obzira na stepen krvnog srodstva, meren čovekovim merama. Njihove ruke su znale da zagrle i dete koje nije bilo njihovo. Zahvaljujući njima, saznao sam da porodica nije samo ono što ti je dato, već i ono što te primi i voli.

Čika Pavle me je učio snagom svoje marljivosti, mudrih saveta i poruka; deda Rajo rečima koje su bile starije od njega, a Goran i Zoran smehom i igrom, onom dečačkom ozbiljnošću koja je pravi most ka sazrevanju.

Potoci su mi govorili da se život ne zaustavlja. Možeš da pokušaš da ga zadržiš rukama, ali voda ti se uvek izmigolji. Shvatio sam da i ljudi prolaze kao voda, da ih odnose reke života, a da ono što ostaje nije sama voda, već pesma njenog žubora.

Tako i danas. Kad pomislim na one kojih više nema, znam da nisu nestali, već teku dalje, nekud gde moje oči ne mogu da ih vide, ali srce i dalje čuje njihove glasove i poruke.

Leto provedeno među rodbinom u Baljkovcu, za mene je večnost u malom. Pašnjaci, vinogradi, potoci i vrbaci nisu samo slike iz prošlosti, nego i unutrašnji pejzaž moje duše. Kad god mi život postane težak, pa ne znam kuda da krenem, zatvorim oči i vratim se tamo. I onda sve postane jasnije, jednostavnije, mudrije... Jer, sve što sam kasnije postao, ako jesam, izniklo je iz onog četvorogodišnjeg deteta, jednog davnog leta, u Baljkovcu.

Tada sam naučio i da svet koji voliš može da ti se otme u jednom danu, bez obzira na tvoju volju, ali i da je bol dobar učitelj. On me je naterao da upamtim svaki kamenčić u dvorištu, svaki šum vrbaka, svaku senku u vinogradu. Da nije bilo onog bola zbog rastanka, ko zna, možda bih sve to zaboravio. Neke godine prođu, a ne ostave ništa. A opet, postoje dani, pa i samo trenuci, koji te oblikuju i sve vreme prate putem koji si odabrao, do samog njegovog kraja.