Da li se, dragi moji, sećate koliko ste puta na društvenim mrežama pročitali lošu pesmu, loš aforizam, lošu priču ili neku drugu vrstu teksta vaših poznanika, kojom ste bili razočarani, ali ste im ipak uputili “lajk”? Ili, što je još gore, koliko puta niste ni pročitali napisano, znajući unapred da vas tamo ne očekuje ništa vredno, a ipak ste svojim klikom uputili izraz dopadanja za njegove redove? Bilo je toga, zar ne?
Prisetite se i šta ste obično pomišljali dok ste to činili. Ne verujem da ću mnogo pogrešiti ako pretpostavim da razlozi leže u ljubaznosti i pažnji koju vam vaš poznanik redovno ukazuje; u potrebi da ga moralno podržite u onome što voli da radi; u njegovom lajkovanju nekih vaših objava toga dana; u činjenici da mu poznajete mamu i baku i da se rado družite ili u vašoj generalnoj oceni da je osoba vrlo simpatična. To je naravno, sasvim u redu i može se razumeti. Uostalom, svi smo to barem jedanput učinili. Ali, šta se događa kada vam se to dogodi više puta ili kada lajkovanje potpuno bezvrednih redova postane vaša navika?
Osokoljen virtuelnim laskanjem, autor naivno, ali svim srcem, ide dalje. Niže promašaj za promašajem - pesmu za pesmom, priču za pričom, aforizam za aforizmom, jer u njegovoj percepciji, na kompjuterskom ekranu u koji je uronjen, bivaju vidljivi samo vaši izrazi podrške, dok podsmesti ostaju samo na vašem licu. Uvereni da činite dobro delo, malo po malo, ovenčavate neuspelog umetnika lažnim retoričkim dijademama, a potom i prividom slave.
Isto nastavljate da činite i kada na svoj Fejsbuk profil postavi naslovnu stranu svoje prve knjige, uz vest da ju je objavio. Nije važno kako se to dogodilo. Takva pitanja se, uostalom, i ne postavljaju nekome ko se predstavi kao pisac. Ne bi bilo pristojno. Ali, potreba da budete solidarni i novim laskanjima moralno podržite autora, u vama ponovo potiskuje sveprisutni utisak nedopadanja, pa iznova hitate da lajkujete, čestitate i hvalite. Neka, ako ga to čini srećnim, prošapućete pred ekranom i kliknete, sigurni da ste mu pomogli.
Naposletku, nakon treće ili četvrte knjige neuspelog pisca, ispostavi se da ga je vaše laskanje odvelo na dno, umesto na očekivani vrh. Sretnete ga jednoga dana, u nekim zrelim godinama, kao čoveka bez profesije i zanimanja, kako tumara gradom, po mestima na kojima obitavaju pisci, lažno uveren da je jedan od njih. Živi od pozajmica, druguje sa čašicom i jada se poznanicima. Ne shvata kako se dogodilo da je njega, toliko hvaljenog i obožavanog na svim društvenim mrežama, mimoišlo razumevanje okoline iz realnog sveta. Dok posrće za šankom, spominje zavere, klanove i ljudsku sujetu. Tvrdi da njegovo vreme dolazi koliko sutra, sa sledećom knjigom.