Dragan Jakovljević: Komšije

U betonskim lavirintima velikih gradova, gde svaki prozor krije neko usamljeno srce, ljudi žive jedni pored drugih, zid do zida, ali pod pod ključem. Povezuje ih jedino lift, gde se ponekad sretnu. Stepeništa su staze na kojima često nema ni pogleda, ni "dobar dan", ni imena. Tako je čovek naučio da prećuti ono što bi trebalo da podeli i da deli ono što nije za hvalu.

Ali kada se sklonimo i krenemo prema mestima gde pas još laje svakom prolazniku jer ga zna, a dete pozdravlja starije jer je tako naučeno, vidimo da otuđenje nije planetarna, već gradska bolest. Po selima, varošicama, banjama, planinskim predelima, komšije se i dalje traže pogledom preko ograde i čuju jedan drugog, jer to žele.

Leti, čim dan raširi krila i mirisi svežeg hleba i pokošene trave počnu da se mešaju sa glasovima ptica, komšije počnu da se okupljaju, kao da ih je pozvala ista, neizgovorena misao. Neko skuva kafu, neko donese kolač, a neko svoju umornu dušu ili ranjeno srce. I svi su dobrodošli, jer se tu ne meri koliko si doneo, nego koliko si prisutan.

Sedimo na stolicama od pletenog pruća, razgovaramo o svemu i povremeno se zagledamo u daljinu, kao da pogled može da dohvati godine koje su prošle. U toj toploj kafi i tihom danu koji nam lako otvore dušu, ima više lekovitosti nego u svim terapijama sveta, jer čovek ne vene kada ga zadesi velika muka, nego kada više nema kome da je ispriča. A komšija, ako je pravi, ne pita šta je, nego sedne i sačeka da duša sama progovori.

Jedan komšija priča kako mu se žena smejala, a ponekad i ljutila, kada bi izjutra prosipao kafu pokušavajući da ne zakasni na posao.

"Sada bih sve dao da je tu i da se opet onako smeje ili ljuti… Ali, evo, ipak imam s kim da podelim to sećanje, da ne izvetri", kaže, dok ostali ćutke potvrđuju njegove reči glimanjem glavom i pogledom punim razumevanja, jer znaju da je gubitak lakši kada se deli, kao i radost.

U našim selima i manjim mestima, kad neko dobije dete ili unuče, komšije dolaze bez pozivnice. Dolazi se srcem i razgovara o svemu - vremenu, krompiru, ratu, pesmi, prošlim ljubavima i budućim zimama. U tim pričama nema velikih reči, ali ima ogromne topline koja ti kaže: "Tu si, neko te vidi i čuje." Tu ljudi dolaze kada im se učini da treba: kada ti pukne cev, stane auto ili duša.

Komšija je svedok života, slušalac tuge, saborac sreće, podrška u bolesti, onaj s kojim deliš i kad nemaš. Njegova prisutnost ti kaže da nisi sam i da još uvek ima nečeg svetog među ljudima.

"Skuvala sam kafu, dođite da vas ugreje", čuješ preko ograde i dođeš, ne zbog kafe, već zbog toga što neko misli na tebe.

Komšijino prisustvo postaje svetionik kada ti se život zatalasa. Svaka rečenica, pa i ona najjednostavnija, nosi težinu. U takvim mestima, kad nekog zaboli duša, ne zove odmah lekara ili psihoterapeuta, već prvo ode kod komšije, da proveri šta mu je. A komšija će odmah onu svoju, terapeutsku:

"Hajd’, da popijemo po jednu, pa da vidimo posle kako se diše."

Ima u tim razgovorima nečeg umirujućeg. Tamo gde zime umeju da stegnu jako kao zaborav, komšijska ruka je i lopata i vatra. Kad zamete sneg, ne pita se da li treba pomoći, već se samo krene, bez reči. Čuju se i vide samo koraci u snegu i toplina u očima onog koji dočekuje, jer čovek ne može sam kroz zimu, ni onu napolju, ni onu u sebi.

U mestima gde se zna ko je kome brat, a ko dušmanin, komšije često postaju duhovna rodbina. To je bliskost koja se ne temelji na porodičnom stablu, već na tome što su zajedno preživeli nevreme, i ljudsko i nebesko, zajedno nosili kovčege i zajedno lomili česnice.

Neko će reći da su to sitnice, ali je u njima srž života. Nisu to razgovori puni velikih planova i visokih ciljeva, o berzama, kriptovalutama i investicijama. Priča se o tome kada će pasti prva kiša, kada cvetati šljiva, da li je juče neko bio tužan i da li je ostao sam.

To su, zapravo, i najvažnija pitanja, a odgovori nisu u rečima, već u samoj pažnji. Komšija zna da te pita kako si i da sačeka odgovor, jer mu je stalo. Imati nekoga kome si važan bez razloga, u svetu gde se gotovo sve meri korisnošću, postaje luksuz, koji ni najbogatiji ne mogu da kupe.

Kada se uveče razlegne lavež i začuje jedno „laku noć, komšija“, to nije samo pozdrav, nego i potvrda postojanja. Neko zna da si tu, neko te vidi i u toj jednostavnosti krije se čovečnost.

Dok gradovi zidaju nebodere, a ljudi u njima gube visine u sebi, ti mali prostori na mapi sveta — sela, planine, banje, varošice — čuvaju ono što ne može da se obnovi ako se izgubi: čoveka u čoveku. Jer, kako reče jedan od mojih mudrih komšija: "Prijatelj te voli, rodbina te mora, a komšija te vidi kad padaš i pita zašto tek pošto ti pruži ruku”.

Leto u mala mesta ne dolazi naglo. Ne nameće se, nego ulazi tiho, s mirisom pokošenog sena i zvukom zujanja pčela. Donosi ga prvi ranoranilac koji poliva dvorište vodom, da "malo ohladi prašinu", pa onda sedne na klupu ispod trešnje na sokaku i čeka da mu neko priđe. Jer leti, u selima, čovek ne ostaje dugo sam, niti mu je to dozvoljeno.

U tim danima komšijska vrata se ne zatvaraju. Ostaju odškrinuta, kao poziv ili tiha nada. Uđeš nekad i bez kucanja, sa osmehom koji ti sunce oslika. I odmah se zna da si došao na kafu, možda i na lubenicu, rashlađenu u bunarskoj vodi. Ali pre svega, došao si da budeš tu.

Na drvenim klupama, pod lozom, sede komšije, razgovaraju ili ćute zajedno. I svi klimaju glavom, jer leto je vreme istina koje ne bole, ali podsećaju. U tih nekoliko letnjih meseci, komšija je i hroničar, i terapeut, i prijatelj iz detinjstva. Zna kada je tvoj pas prestao da laje i da si se noćas probudio u tri, jer je video svetlo na tvom prozoru.

To je ono što grad ne zanima. On ima svetla, ali ne vidi, ima zvuke, ali ne sluša. A leto u malom mestu zna da čoveku više treba jedno iskreno: „Kako si, komšija?”, nego stotinu notifikacija.

„Nema većeg mira”, kaže komšija Dušan, „nego kad znaš da će ti neko, ako padneš, prići pre nego što pozove hitnu pomoć.” Hitna je, dodaje, na dvadeset kilometara, a komšija na dvadeset koraka.

I zato, kada nam se učini da gubimo tlo pod nogama od brzine i ekrana i kada nam ponestane vremena za sopstvene misli, treba pokucati komšiji na vrata ili prozor.  Uz osmeh, kafu i mir, tamo ćemo zateći i saznanje koje nam dugo izmiče: da je sreća mala, jednostavna i da često ima ime koje već znamo.

Letnje podne u malim mestima ima poseban ritam. Posle ručka pije se kafa, ne zbog kofeina, nego zbog smisla. Kafa među komšijama u to doba je više obred nego običaj. To je način da se danu da težina, da se život uspori, da se čovek pogleda očima nekoga ko o njemu vodi računa više nego on sam. Ponekad se u kafu doda kocka šećera, a ponekad kocka tuge. I jedno i drugo se topi isto.

A kad sunce krene da zalazi, kad vrelina dana napusti ulice i sokake i prepusti ih večernjoj svežini, komšije sede još malo. Prebrojavaju dane i znaju da jesen nije daleko, ali se leto ne ispraća tugom. Leto se živi punim srcem, dok god traje.