Dragan Jakovljević: Ko to tamo šmrče?

Verujem da među nama nema nikoga ko u nekom trenutku nije prihvatio ponuđenu mu ruku prijateljstva, ne prepoznajući pri tom da su oni koji mu je pružaju vođeni interesom, dakako sopstvenim. Slatkorečivost i privid iskrenosti iskićen laskanjem, mogu učiniti da im dušu otvaramo lako, ne znajući da je takvo prijateljstvo nalik ptici koja peva samo dok joj dajemo zrnevlje. Kada se posuda isprazni, pesma utihne.

Jedno takvo prijateljstvo, zasnovano na milijardama dolara, raspalo se u paramparčad u trenutku kada su interesi njegovih aktera krenuli različitim pravcima. Najbogatiji čovek na svetu i politički lider najmoćnije države sveta, čije je savezništvo kulminaciju doživelo u kampanji za izbor ovog drugog, skliznulo je u ambis svega pola godine otkad im je plan ostvaren.

Od političkih i ekonomskih razloga za ovaj razlaz, za nas je slučaj daleko važniji iz jednog posebnog aspekta. Tek sada, kada se najmoćniji dvojac na svetu posvađao i kada je jedan pajtos ocinkario drugog da je teški narkomanski zavisnik (a on to i priznao), shvatamo koliko naša stvarnost, koju takva osoba oblikuje čineći nas zavisnicima od njenih virtuelnih mreža i "inteligencije", ima zajedničkog sa unutrašnjim svetom jednog narkomana - hladnim i lišenim svega ljudskog, time i božanskog i kolikom brzinom čovečanstvo pada u ponor u kome je sve manje i čovečnog i čovekovog.

Jer, onaj o kome je ovde reč nije običan poslovni čovek, već neko ko kreira našu svakodnevicu, ko nas digitalno povezuje, umrežava i premrežava, ko usmerava gotovo sve aspekte našeg života u sebi željenom pravcu, ko kontroliše naš digitalni novac i, sve više, našu svest.

Prosečnom stanovniku ove plantete zato ne može biti svejedno da li je narkomanski zavisnik popularni pevač čije pesme rado sluša ili pak neko ko iz senke gospodari svetom. Prvog nam je samo žao, a u slučaju drugog počinjemo da se pitamo koje su prave namere potpunog vezivanja naših života za njegovu tehnologiju – gospodara našeg vremena, novih interesovanja i načina života; da li su naša pojedinačna i kolektivna svest poslednjih decenija promenjene prema zamislima uma ispranog narkoticima i jesmo li svi u velikoj meri već postali deo njegovog čudovišnog unutrašnjeg sveta? Jer upravo je ta osoba osmislila i kao svoj dugoročni cilj postavila i fizičko “spajanje ljudi s veštačkom inteligencijom”, što bi značilo smrtnu presudu za svaki vid čovekove kreativnosti, samostalnog razmišljanja i delovanja. Umesto nas, to bi činio njegov “interfejs mozak-računar”.

Ne znam zašto se ovog trenutka setih one, samo naizgled primitivne i besmislene parodije “Celo selo šmrče belo”? Čvrsto verujem da takvi naši običaji, pesmom opevani, na globalnom planu neće uzeti maha sve dok vladari iz senke i kreatori naših sudbina šmrču za sve nas.