Dragan Jakovljević: Knjiga se ne piše za izdavača, nego za večnost

Ponekad mi se učini da među nekim mojim rukopisima koje niko sem mene još nije otvorio, spava mnoštvo tajnih svetova. Listovi, požuteli od vremena, šušte kao da šapuću jedni drugima da im je sudbina ćutanje. Dok ih povremeno vadim iz fioka ili otvaram u kompjuteru, osećam se kao čuvar tajne biblioteke koju će možda neko, jednoga dana, pronaći u ruševinama vremena, ali nikada u izlozima knjižara.

Danas je mnogo knjiga koje ne nastaju iz potrebe da se otkrije stanje duše, već iz obaveze da se proda korica. Izdavač, umesto da sluša rečenicu, analizira tabelu prodaje; umesto da miriše na mastilo i misao, knjiga se kroji po receptu za brzu potrošnju. Tako se na policama naših knjižara danas šepure romani koji mame naslovima poput novinskih, ljubavne sapunice presvučene najkvalitetnijim koricama, krimi-priče koje se čitaju za jedno veče i zaboravljaju za jedno jutro.

Sećam se jednog svog prijatelja, genijalnog, tihog pisca, koji je napisao knjigu o selu osuđenom da nestane pod vodom zbog izgradnje novog veštačkog jezera. Njegova proza disala je kao sam čovek: u njoj su se čuli uzdasi kuća, škripa pragova, molitve staraca koji su gledali kako se njihova ognjišta dave i nestaju u talasima… Kada je svoj rukopis doneo izdavaču, ovaj mu je rekao:

„Divno pišete, ali tema je teška. Nema komercijalni potencijal. Znate, ljudi danas žele lakšu literaturu.“

A onda su mu ponudili mogućnost samofinansiranja, kao da umetnik treba da plati pravo da bude to što jeste. Vratio se kući s tom ponudom kao sa ranom i odlučio da njegov rukopis ostane zatrpan u fioci.

I ja sam prošao kroz slične hodnike odbijanja. Svoj roman “Tajne Pavlove ulice” čiji je glavni junak ujedno i narator, ponudio sam trenutno najvećoj izdavačkoj kući u Srbiji. Nakon tri meseca čekanja, u jednom trenutku sam ih podsetio da odgovor još nisam dobio, a onda sam, istog popodneva od njihove urednice obavešten da “divno pišem”, ali da se “memoarska štiva slabo prodaju” u njihovim knjižarama.

Nisam želeo da ovu prepisku razvijam u polemiku, ali sam u odgovoru dao do znanja urednici da mi je jasno da nije pročitala moj rukopis, jer da jeste, shvatila bi da nije reč o memoarima, već o romanu. Bio je to prvi i poslednji pokušaj da se neko moje delo nađe na policama tzv. velikih izdavača i živi očekivani život knjige. Roman je objavljen kasnije, kod jednog manjeg izdavača i, kao i moja ostala dela, nastavio da živi od promocije do promocije, od ruke do ruke čitalaca.

Pitam se koliko li genijalnih knjiga iz istog ili sličnih razloga spava u fiokama ili kompjuterima njihovih autra, umesto da sa knjižarskih polica bude svest jednog naroda i osvetljavaju polumračne hodnike našeg identiteta… Kao da nam je kultura svedena na pijačnu tezgu na kojoj se nudi samo ono što se brzo kupuje, a odbacuje sve što traži pažnju i strpljenje. Time ne ostaju uskraćeni samo autori i čitaoci. Nacionalna kultura, koja bi trebalo da liči na razgranati hrast sa dubokim korenjem, tako se pretvara u bašticu sezonskih cvetova sklonim uvenuću već s prvom sušom.

Pomišljam kako bi bilo da neko osnuje arhivu u koju ljudi neće dolaziti da kupe knjigu, već da je otkriju. Na njenim rafovima bili bi rukopisi koje su izdavači odbacili upravo zato što su procenili da se ne bi prodavale onako kako trgovci očekuju. Tako bi možda te vredne knjige dobile šansu da ipak progovore, da neko u njima pronađe rečenicu koja mu može promeniti život.

Poznajem sjajne pesnike koje danas više niko ne traži. Kada pokucaju na vrata izdavača, dobijaju odgovor da se “poezija danas ne prodaje“. Posle jednog takvog iskustva, moja prijateljica se nasmejala i odovorila: „Ni duša se ne prodaje, pa opet je nosite“.

Znam i devojku koja je godinama pisala roman o tome kako je živeti sa članom porodice koji polako tone u senilnost. To nije bila knjiga o bolesti, već o ljubavi, strpljenju i krhkosti ljudskog dostojanstva. Kada je rukopis stigao do izdavača, dočekalo ga je objašnjenje: „Previše tužno. Ljudi žele vedrinu i bekstvo od svakodnevice, a ne podsećanje na patnju.“

Jednom mi je jedan urednik, sasvim iskreno, priznao: „Verujte, i mi znamo koji su rukopisi vredni, ali ne živimo od kvaliteta, već od prodaje“. Ta rečenica mi je zvučala kao epitaf čitave savremene kulture koja knjige svodi na aritmetiku, a pisce na statistiku. Ostaje gorak utisak da današnja književnost, barem ona vidljiva, sve više liči na karneval sa svetlucavim maskama, brzom zabavom, u bojama koje se dopadaju oku, ali su bez ukusa i mirisa koji duša može da oseti.

Ipak, duboko verujem da ništa što je napisano s ljubavlju, strašću i istinom kao vodiljom, ne može zauvek da ostane zakopano. Knjiga koja je tako napisana, liči na seme koje možda godinama neće proklijati, ali se onda nenadano prikaže svetu kao najlepši dar prirode, kada naiđe pravi trenutak. Istorija nas, uostalom, i uči da najbolje knjige nikada nisu živele u svom vremenu, već ispred njega. Dostojevski je bio prezren od mnogih svojih savremenika, a Kafka umro gotovo nepoznat, poput mnogih kasnijih velikana čija su dela danas stubovi svetske književnosti, kulture, pa i samog čovečanstva.

Ko kaže da, jednoga dana, neki još nerođeni čitalac neće otvoriti požutele stranice davno skrajnutog rukopisa i osetiti kako mu se pred očima otvara čitav jedan novi svet koji su izdavači smatrali nezanimljivim za prosečnog čitaoca? Takva otkrića u istoriji književnosti bila su više pravilo nego slučajnost.

Kultura može da se uspava i prekriva slojevima banalnosti i senzacionalizma, ali ne može zauvek da uguši sopstveni glas. Prava književna reč uvek pronađe svoj put kroz vreme i tišinu jer, poput vode, ne mari za prepreke. Ona ih zaobilazi, potkopava i na kraju probija. Zašto? Zato što pisci ne pišu za izdavače, nego za večnost.