Dragan Jakovljević: Kamen iz snova

U maloj, tihoj varoši, ušuškanoj među zelenim brežuljcima, gde vetar voli da zastane i posluša iskonsku tišinu, dani teku sporo. Jedva čujno nose vreme niz stare ulice popločane uspomenama. To je mesto u kome se život leči šetnjama, termalnim vodama, čajevima od lekoviog bilja i međusobnim toplim pogledima šetača koji, u potrazi za zdravljem, često zaborave da zastanu pred lepotom, ne mareći za njenu, možda najlekovitiju moć.

U blagoj svetlosti popodnevnog sunca, među vašarskim kućicama sa medom, vunenim čarapama, sapunima od lavande i ručno rađenom keramikom, stoji dečak, sitan, krhak, sa svojom dugačkom senkom, koja kao da žuri da ga pretekne. Liči mi na neku tajanstvenu misao koja se ne usuđuje da bude izgovorena. U rukama mu kutija od tvrdog kartona, već izbledela od vremena.

Na dnu kutije uredno poređano kamenje, okruglo, glatko, oslikano rukom koja još ne poznaje slikarske tehnike, ali zna da svojim neveštim pokretima dočara krajolike drugačije od naših. More na dečakovom kamenju šumi i igra se tirkiznim talasima, a jedrilice plove mirno, poput spokojnih duša koje su pronašle svoj put.

Mali prodavac je tih, ali ne kao neko ko ćuti iz straha, već ko zna da svet retko ume da sluša. Mališan ne nudi, ne poziva, samo stoji, kao drvo koje nikome ne smeta. Prolaze ljudi u šarenim majicama, sa japankama na nogama i sunčanim naočarima na vrh nosa, tela ugrejanih letnjim suncem, umorni od briga za sebe same. Poneko zastane, pita koliko košta, pa odmahne rukom, ne znajući da ruke dečaka ne drže kamenje, već snove koji se ne mogu kupiti.

Prilazim mu polako, naginjem se i iz kutije uzimam jedan kamen. Na njemu krovovi nekog starog primorskog gradića, zvonik, a nad njim mediteransko sunce u zenitu i nekoliko ptica u letu.

„Jesi li ti ovo naslikao?“, pitam.

Dečak klima glavom, a pogled mu i dalje prikovan za vrhove pohabanih sandala.

„A more? Tako je stvarno… Kada si ga video?“

„Nisam ga video…“, reče, a glas mu slabašan, poput daška usred kog titra plamen sveće.

Zagledam kamen i shvatam da to nije slika viđenog, već dokaz da neviđeno postoji. Taj dečak nikada nije dotakao more, ali je ono postojalo u njemu, ljuljuškalo se i pronalazilo puteve do njegovog unutrašnjeg vida, možda vernije i snažnije od svega što svakoga dana posmatra. Taj san, odsanjan srcem, bio je realniji od svega što su oči mogle da obuhvate. Bio je dokaz da su možda najlepši upravo oni trenuci koje nikada ne doživimo, ali ih nosimo u mislima, u duši, da od njih živimo.

Tako je i ovaj kamen postao više od predmeta. Bio je svetlost zatvorena u oblik, tišina koja kazuje, vapaj izgovoren ne glasom, već bojom.

Dajem mu novac, ne iz sažaljenja, već iz dubokog poštovanja, a on, zbunjem spušta pogled, kao da se stidi.

“Hvala gospodine…”, progovara jedva čujno i nastavlja da slaže kamenje po dnu kutije, prema nekom svom merilu.

Ništa ne govori, ali ja sasvim jasno čujem kako mi kaže: „I ja postojim. I ja sanjam. I moje more je stvarno.“

Čitavog dana nosim taj kamen u ruci. Čuvam ga, kao podsetnik na snove koji opstaju i bez čvrste obale, na decu koja slikaju ono što nikada nisu videla, ali o tim krajolicima znaju više nego mnogi koji su obišli svet; na svetlost koju duša ume da isijava i kada sve oko nje izgleda sivo, maglovito i nedostižno.

Posmatram dečakov kamen i pitam se koliko li je takvih duša oko nas... Neprimetnih, tihih, a prepunih nekih svojih mora, horizonata i galebova sred nebeskog plavetnila; pored koliko jedinstvenih i neponovljivih svetova prolazimo svakoga dana bez osvrtanja, samo zato što oni ne umeju ili ne žele da progovore nama znanim jezikom; koliko toga bismo mogli da naučimo kada bismo bar na trenutak zastali i pogledali ih, ne očima, nego srcem?