Dragan Jakovljević: Kako smo se to izgubili?

Ta tiha glad da budemo viđeni, ta neugasiva žeđ za priznanjem, ta potreba da budemo „nešto“, makar to nešto bilo lažno – to je bolest čoveka koji je zaboravio da mu istinsko priznanje ne stiže spolja, već iznutra.

U vremenima koja nisu tako davna, čovek je stajao pred sobom kao pred tajnom, neodgonetnut, složen, nagnut nad sopstvenu senku kao nad bunar prepun nedokučivog. Danas više ne traži dubinu, čak i beži od nje. Plićak je postao komforan, jer u njemu svako može da stoji uspravno i slika se, a da mu voda ne dođe ni do kolena. U tom plitkom svetu, svako je sam sebi prorok, sam sebi hroničar, idol, istina, umetnik i publika. Ali to nije sloboda, nego nadolazeći zaborav.

U vreme pre digitalne erupcije, čovek se borio da ga razumeju, ne toliko da ga vide. Danas je obrnuto. Više nije važno šta jesi, već kako izgledaš. Tvoja senka, ako je lepo osvetljena, može da postane tvoja ličnost. Ljudskost je potisnuta spektaklom, dubina je postala sumnjiva, ćutanje se tumači kao poraz, a prizori kao isključivi dokazi postojanja.

Toliko smo se umorili od sopstvene nesigurnosti, da smo od sebe napravili likove. Masku više ne skidamo ni kad spavamo. Svaka objava, svaka fotografija, svaka „priča“ koju okačimo nije iskaz, već molba: „Pogledajte me, volite me, recite da vredim.“ I skoro svi to rade, pa više niko nikoga i ne gleda. Gledamo filtrirane fotografije lažnih osmeha umesto očiju, analiziramo brojeve umesto ljudske duše.

Danas onaj ko tako želi, više ne mora da objavljuje knjige, pa čak ni da piše, jer kao navodni pisac može da se predstavi samim fotografisanjem na način koji ukazuje na tu njegovu ambiciju. Svoju sujetu te vrste može da zadovolji i tako što će u odgovarajućem programu da dizajnira bezbroj naslovnih strana svojih nikada objavljenih knjiga i da ih predstavi na internetu kao svoja sabrana dela.

Umetnik, dakle, zahvaljujući novim tehničkim pomagalima više ne mora da stvara, već je dovoljno da nas ubedi da to čini. Tako slikar ne mora da slika, već je dovoljno da stoji ispred kreacije koja je delo veštačke inteligencije ili mašine za kombinovanje motiva i njihovo kopiranje u bezbroj primeraka. Neupućenim posmatračima i kupcima se svaka od tih kopija predstavlja kao originalno delo autora, što se najčešće praktikuje u turističkim mestima.

Ni pevač više ne mora da peva. To umesto njega može da uradi takođe veštačka inteligencija. On treba samo da se pobrine da lepo izgleda i da video-klip sa takvom obmanom bude što prijemčiviji oku posmatrača. Tako umesto stvaranja umetnosti dobijamo puko prisustvo.

To je svet u kojem je svako mišljenje postalo jeftino, a puki prikaz skup; u kojem je utisak važniji od istine. I svi postajemo robovi tog prikaza. Jer, ako danas ne objaviš da si živ, sutra će pomisliti da si nestao. Ako ne pokažeš osmeh, reći će da si zao ili slab. Ako ne izmisliš uspeh, misliće da si poražen.

Istinska vrednost, međutim, nikada nije bila u prikazu, već u onome što ostaje kada sve slike izblede, u glasu koji ne mora da se pojačava, u reči koja ne mora da bude ukrašena, u delu koje traje i kad se na njegovog autora zaboravi.

U eri digitalnih bogova, gde svako sam sebi podiže hram u vidu profila, a pratioci su novi vernici, izgubljeno je ono najdragocenije: osećaj mere. Granica više nema, jer se sve može i sme. Sve se računa i meri, pa se zato više ništa i ne oseća.

U takvoj stihiji, mudrost prestaje da bude vrlina i postaje neisplativa. Ko još ima vremena da sluša tiho promišljanje, kad sve mora da se kaže za pet sekundi, uz zvuk, filter i muziku? Ko ima strpljenja da dočeka kraj nečije misli, kad se može skrolovati dalje, ka lakšoj, plićoj, vedrijoj slici?

I tu je tragedija naše epohe: zamenili smo dubinu za vidljivost, razmišljanje za refleks, stvarnost za algoritam. Kao da čovek više nije biće koje razume, oseća i pita se i kao da je postao proizvod vlastitog samobrendiranja. A kada proizvod prestane da bude zanimljiv, biva zaboravljen.

Ipak, istinska umetnost, prava misao, tišina, tuga i radost ne žive u zaboravu, već preživljavaju talase površnosti. To je zato što one ne traže publiku, nego je čekaju. Ne treba se bojati kada vidiš da nisi u centru pažnje, već ustuknuti kada zapreti opasnost da postaneš neko koga pažnja stvara. Treba se čuvati reflektora koji gutaju istinu i negovati tamu u kojoj raste misao. Umetnost je znati ćutati i kada svet oko tebe viče, jer čovek koji ume da ćuti, zna i da govori. A onaj ko samo govori ne zna da sluša, pa često ni sebe ne čuje.

Možda je od svega najvažnije usuditi se da BUDEŠ, bez publike, jer tada vidiš ko si zaista, bez svetla pozornice, pregleda i potvrda. Ostaješ sam sa sobom i ako tada ne osetiš prazninu, već mir, onda znaš da si sačuvao ono najvažnije – sopstvenu dušu.

Ali ko danas mari za dušu, upitaćete možda. Da, tačno je da ta reč, nekada sveta, sada često zazvuči kao poetski ukras, relikt nekog starinskog jezika, nešto što se više ne koristi, jer ne donosi nikakav klik, nikakvu reakciju. Duša ne pravi sadržaj, ne poznaje algoritam, niti zna kako da se postavi za kameru i zato je prognana. Nije izbrisana, jer je to nemoguće, ali je skrajnuta, tiha, kao starica u kući punoj bučnih gostiju. I još čeka da je neko pogleda pravo u oči, a ne kroz ekran. Čeka, ali više ne veruje.

Zamislimo čoveka koji sedi naspram samog sebe, bez telefona, svetla i publike. Šta mu onda ostaje tada, kada je sam? Možda pesma koju nikada nije zapisao, duboki pogled koji nikada ni sa kim nije podelio ili jedno pitanje na koje nikada nije smeo da odgovori. Ostao je osećaj da je sve drugo bilo za tuđe oči, a da je na ono najvažnije zaboravio.

Na internetu ne možeš da prikažeš sve što vredi, ni tugu u punoj meri, ni radost u punom sjaju. Prave stvari ne mogu da stanu u okvir objave na društvenoj mreži, pa zato ljudi danas više ne znaju šta je stvarno. Gledaju u sebe, ali vide samo ono što su postavili i veruju da je to istina.

Tako se stvara unutrašnji raskol. Čovek počinje da živi dve stvarnosti – onu koju prikazuje i onu koju skriva. A razlika između te dve postaje jaz koji se svakim danom širi. I najzad, dođe trenutak kada više ne znaš koja od tih stvarnosti je prava. Počinješ da sumnjaš i u sopstvenu tugu, jer je niko nije lajkovao; da se pitaš da li si zaista srećan, jer “slika nije ispala dobro”. Onda spasa više nema, jer kada sumnjaš u sopstvene osećaje krenuo si protiv sebe i ne znaš da li te nešto boli ili si samo loše osvetljen.

A narod, večito rastrzan između gordosti i skrušenosti, više ne zna da li je mudar ili samo umoran, da li je ponosan ili samo tvrdoglav, da li je duhovit ili samo beži od bola. I kao da cela nacija stoji pred ogledalom i namešta svoj izraz, zaboravljajući da pogleda u oči.

Ima nečeg duboko tužnog u tome. Ta tiha glad da budemo viđeni, ta neugasiva žeđ za priznanjem, ta potreba da budemo „nešto“, makar to nešto bilo lažno – to je bolest čoveka koji je zaboravio da mu istinsko priznanje ne stiže spolja, već iznutra.

Postoji mudrost koja se više nigde ne uči. To je mudrost ćutanja, odustajanja i nespremnosti da uvek moraš da imaš mišljenje. Ona ne koristi emotikone, ne piše objave, već sedi kraj prozora i gleda kišu. To joj je dovoljno. I kad misao naiđe, ne mora da bude podeljena na Fejsbuku, jer ono što vredi ne traži mnoštvo.

Zato možda najveća hrabrost danas nije u tome da ne pristaneš da ti publika bude ogledalo, da ne tražiš aplauz kao dokaz smisla i ne meriš život reakcijama, već tišinom. U toj tišini, skrajnutoj, prezrenoj i ignorisanoj, živi ono što niko ne može da izmeri: ni algoritam, ni statistika, ni procenat pregleda. U tišini se rađa dubina i to je ono ono čega se svet najviše plaši, Jer, dubina ne može da se skroluje. Mora da se preživi.

Ako u nekom takvom trenutku, dok si bez svetla, zvuka i odjeka, ipak osetiš da si celovit, onda znaš da si pobedio, ne svet, jer se on ne može pobediti, nego ono što taj svet želi da ti učini – da zaboraviš ko si i postaneš ono što se njemu dopada.

Čovek koji danas piše iz tišine, iz istinskog nemira, često piše za sebe. Najteže je pisati, a znati da te možda niko neće čitati onako kako treba, zato što više ne ume da se zaustavi. Svet je izgubio naviku da zastane. Sve mora da ide brzo, dalje, uvek dalje, ka novoj objavi, novom senzacionalnom trenutku, novoj poruci bez težine. I u tom beskrajnom maršu prolaznosti, ono trajno ostaje nevidljivo, iako to ne znači da je manje stvarno. Ono traje traje uprkos svemu, kao koren ispod zemlje, kao tihi pogled koji ne traži odgovor, kao reč koja odzvanja godinama kasnije. To su one reči koje se ne zaboravljaju, jer nisu bile izrečene da bi se podelile, već da bi se nosile.

Danas svi nešto dele. Delimo fotografije, citate, trenutke, čak i osećanja, sa idejom da nas neko pogleda, odobri, potvrdi. Stari svet je znao za sram, znao kada treba ćutati, kada se povući, kada priznati neznanje. Danas je sve to slabost. Sramota se sada nosi kao trofej, ćutanje se doživljava kao gubitak signala, a neznanje se nadomešćuje stavom. Čak i kada se ništa ne zna, dovoljno je da se kaže sa sigurnošću i ljudi veruju. Nije više važno šta je rečeno, već kako izgleda onaj koji to govori.

Tu počinje tihi užas epohe u kojoj živimo: pojavnost je pobedila suštinu. A pojava je uvek gladna, mora da se hrani neprekidno, da se obnavlja, pokazuje, upoređuje. I zato, u tom svetu nema mira, ni kraja. Nema trenutka u kojem bi neko mogao da kaže: „Dovoljno je. Ovo sam ja!“, jer sve manje ljudi zna šta je „ja“. Zna se samo šta je profil, taj poluproizvod, veštačka celina, sastavljena od delova koji se sviđaju drugima, ne nama.

I tako postajemo ono što drugi očekuju, sve dok jednoga dana, u tišini, ne shvatimo da više ne umemo da budemo sami. I to je ono što boli. Ne samo lažna predstava putem slike, nego praznina koju ona ostavi kada je skinemo.

Tišina je postala neprijatna, jer u njoj počinju pitanja. To su ona prava, koja ne stanu u objavu ili „story“, koja ne traže lajk, već odgovor. Ko sam ja kada me niko ne gleda? Šta ostaje kada nestane pažnja usmerena na mene? Da li vredim i kada nisam drugima zanimljiv?

Ko ume da ostane s tim pitanjima, bez bežanja i osvrtanja, na putu je da sačuva sebe, jer istina nije blistava, ni laka, ni uvek prijatna. Ona ne voli svetla reflektora. Istina je stara, šaputana, ponekad i bolna, ali jedina je koja ne gubi vrednost s protokom vremena.

Zato treba sačuvati tišinu, stid i sumnju. To nisu slabosti, kako nas uče digitalni sveštenici uspeha, već poslednje linije odbrane duše. Oni koji se još stide, umeju da razlikuju šta jeste, a šta je samo za prikaz; oni koji još sumnjaju, nisu prestali da traže, a upravo traganje je ono što nas čini ljudima. Nisu to ni objava, ni popularnost, ni prikaz, već sposobnost da tragamo za smislom i kada je skriven, i kada boli, i kada se ne dopada nikome osim nama. Jer, vrednosti nisu ono što svet nagradi, nego ono što ostane i kada ga svet zaboravi.