Dragan Jakovljević: Kako sam izgubio prijatelja

Da se prijatelj može izgubiti dok je još živ, dok ti pruža ruku, dok se još sećate zajedničkih priča, shvatio sam tek u nekim zrelim godinama. Nekada sam mislio da takve gubitke donose smrt, daljina ili zaborav. Ali, postoje i oni tihi, nevidljivi gubici, kada čovek ostaje tu, ali nestaje sve što je bilo između vas. Kao voda koja polako curi između neprimetnih pukotina na staklenom bokalu, sve dok se on ne isprazni.

Jednog svog prijatelja upoznao sam pre trideset godina, kada sam tek stigao u Budimpeštu. I tada, i tokom kasnijih godina, delili smo priče i snove o otvorenom društvu, pravdi, jednakosti, besmislu svakog ekstremizma i čudili se nekim ljudima koji su robovali predrasudama i tako postajali njihovi zatočenici. Mnoge njegove reči bile su mi utočište, jer su dolazile iz istog onog izvora iz kog sam i ja crpeo veru da je od ovog sveta, takvog kakav je, moguće načiniti bolje mesto za život.

Ali, s vremenom, nešto se u njemu promenilo. Isprva samo neznatno, u vidu komentara punih ogorčenja i podozrivosti. Pomislio sam najpre da je samo umoran, znajući da umor od sveta ume da nagrize i najčistiju dušu. Ali ako takav umor potraje, pretvara se u sumnju. Ne suprotstaviš li joj se, ona postaje ogorčenje koje svoje opravdanje traži i pronalazi u sumnjivim ideologijama. To su one koje obećavaju sigurnost kroz podelu sveta na "mi" i "oni", na "naše" i "njihove". Kada jednom poveruješ u to da je svet crno-bela kreacija, prestaješ da uočavaš njegove nijanse, čime si vrlo blizu faze slabovidosti, a potom i potpunog slepila.

Reči mog prijatelja počele su da gube širinu, postale su čvrste, tvrde i zatvorene. Gledao sam kako se pretvara u senku čoveka kog sam dobro poznavao, ali ne zato što je postao zao, nego zato što se povukao u utvrđenje izgrađeno od sopstvenog straha. Počeo je da veruje da su čitavi narodi ustali protiv njega i da mu ljudi koji pripadaju nekim drugim nacijama i govore jezik sličan njegovom, ne misle dobro. Okidač je bio koncert jednog pevača koji već decenijama šalje poruke mržnje ljudima koje nikada nije upoznao, protiv čega moj prijatelj ovoga puta nije imao ništa. Čak mu je, video sam, ideologija koja naginje neonacizmu bila i simpatičana. To je ujedno značilo i sumnju u sve u šta smo obojica tolike godine verovali.

Nisam znao kako da mu kažem da pre svega za njega samog nije dobro što tako misli, a da ga ne uvredim ili da taj moj utisak ne izazove svađu; kako da vratim njegovu veru, a da ne izgledam kao da ga učim nečemu što je nekada znao bolje od mene. Jer, ništa nije teže od razgovora sa čovekom koji veruje da je prestao da sanja jer mu tako razum nalaže, a zapravo je prestao zbog nekog bola koji ga duboko muči.

A možda je njega stvarnost porazila više nego mene; možda je gubitak nade u njegovom slučaju plod nekih okolnosti koje ja nisam doživeo… I u tom raskoraku između dve pretpostavke, naš odnos je počeo da vene. Ne naglo, ni tragično, već kao kada drvo prestane da raste, ali ostane da stoji, bez ploda i novog lišća.

Shvatio sam da prijateljstvo ne umire zbog jedne razlike, već kada prestanemo da se trudimo da razumemo jedni druge, kada više ne verujemo da onaj drugi može da se promeni. Umire kada pustimo da zid naraste između nas i ne pokušamo da ga preskočimo. Ali, ponekad nije prepreka zid, već zaštita od tuge, od razočaranja, od pitanja na koja ne želimo odgovore.

Nije lako kada izgubimo nekoga ko je još tu, jer svaki sledeći susret postaje podsećanje na nešto što više ne postoji, a svaka reč pokušaj da se zadrži ono što već klizi iz ruku. A kada shvatiš da više ne delite iste vrednosti, onda razgovor prestaje da bude most i postaje rov. Tada ćutanje više nije znak bliskosti, već odsustva.

Zidovi, naučio sam, najčešće nisu načinjeni od kamena, nego od straha. To je strah od drugačijeg, od nesavršenog, od budućnosti koju ne možemo da kontrolišemo. I u tom strahu, ljudi traže nemoguće: odgovore koji ne bole i istine koje u sebi nemaju i zrnce sumnje. 

Učili su nas da se prijateljstva temelje na lojalnosti, na vremenu provedenom zajedno, na uspomenama i zajedničkim usponima i padovima. Bili su u pravu, ali je to samo početak. Pravo prijateljstvo rodi se tek kada oboje pogledate u isti horizont, kada na njemu prepoznate istu svetlost i kada ono u šta verujete pretekne ono što ste doživeli. A kada se taj pogled ugasi, kada jedan od vas ugleda tamu tamo gde onaj drugi vidi svetlo, vi više niste zajedno, bez obzira koliko godina ste proveli deleći iste poglede na svet.

Ljudi ne postaju stranci odjednom, već postepeno, kao kada se dan pretapa u sumrak. U početku ne primećuješ razliku, a onda ti se u trenutku učini da je samo oblačno. Kada shvatiš da je noć, bude već kasno, pa više i ne pitaš šta se dogodilo. Samo sediš u toj noći i učiš da gledaš bez mnogo svetla.

Naučio sam da treba reći, ali da ne moraš nikoga da ubeđuješ da postane bolji, niti da spasavaš one koji ne osećaju da tonu. Ne treba ni tugovati za svakim gubitkom, već naučiti da puštaš, s dubokom zahvalnošću. Jer taj čovek, kakav god da je sada, jednom je bio tvoj prijatelj.

Možda je svaki čovek koga izgubimo ogledalo našeg sazrevanja. Možda ga ne gubimo zato što je on pao, već zato što smo mi porasli. A rast uvek boli. Rasteš i više ne možeš da se vratiš u one male, skučene prostore u kojima si nekada sedeo s njim, govorio velike reči i verovao da će trajati zauvek. Ništa ne traje zauvek, osim uspomena koje ponesemo kao svoje amajlije. Ne da bi nas vraćale unazad, već da nas podsete da smo umeli da volimo i verujemo.

Danima nakon što sam shvatio da sam izgubio prijatelja, osećao sam neku čudnu tišinu u sebi. To je bila ona vrsta tišine koju ostavlja knjiga koju si neko vreme voleo da čitaš, ali si potom morao da je zatvoriš, jer si stigao do stranica na kojima više ništa nije bilo blisko tebi.

Pitao sam se gde prestaje prijateljstvo; da li u prvoj neizgovorenoj reči, u pogledu koji skrene u stranu jer zna da nećeš razumeti ono što je postalo novo u njemu ili kada osetiš da te čovek više ne vidi jer više i ne traži tvoj pogled? I tako, pitajući se, naučiš jednu od najtiših lekcija života: da ljudi često odlaze pogledima. Odlaze u rečenicama koje vam postaju strane, u vrednostima koje se više ne dodiruju, u trenucima u kojima prestaneš da budeš sigurno mesto za njihovu misao i kada oni, umesto da ti priđu, počnu da grade zidove, kao da si im odjednom postao pretnja.

A onda počinješ da se prisećaš sitnica, njegovih načina da razume svet i borbi koje je vodio da bi to postigao. Setiš se onog vremena kada ste zajedno verovali da se o čoveku ne sme suditi po imenu, veri ili naciji, nego po onome što nosi u očima i srcu i po dobroti koju daruje svetu. I osetiš tugu kad čuješ kako sada govori da su neki ljudi sami po sebi opasnost i da je će svet biti bolji ako ga podelimo. Onda ne znaš šta više boli: njegove reči ili činjenica da je onaj koji ih izgovara neko koga si do juče voleo kao prijatelja.

Nisam ga odmah pustio, jer se čovekovo srce opire gubitku onoga što ga je grejalo. Pokušavao sam da sačuvam mostove, govoreći da ne mora da se boji jer mu niko nije pretnja. Ali strah je nekada jači od ljubavi, jer se hrani ponavljanjem. A ljubav je tiha, suptilna i ne traži pobedu. Tako sam naučio da, kad neko bira strah pre nego ljubav, argumenti postaju nemoćni. Ne vredi nadglasavati tišinu koja je već postala odbrana.

Ostao sam da gledam u prazninu tog odnosa, ne s ljutnjom, već sa čudnom mešavinom tuge i razumevanja. Jer, kako da se ljutim na nekoga ko više nije isti? Kako da tražim od njega da se vrati tamo gde više ne pripada? Prijateljstvo nije obaveza, nije ugovor. To je dar. A dar ne možeš da iznudiš, kad jednom izostane. Možeš samo da ga pamtiš.