Dragan Jakovljević: Kada ode drvo koje si voleo

Postoje mesta na kojima vreme uspori korak. Tamo gde se zemlja otvori da primi koren, a nebo se sagne da dočeka granu. Na tim mestima, drvo i čovek tiho razgovaraju o onome što reči ne umeju da kažu.

Kada čovek sedne pod drvo, tišina mu postane prijatelj. Tu, ispod širokih grana, shvati da život nije borba za postignuće, već dar da se nešto oseti. Drvo ga uči onoj jednostavnoj, a tako često zaboravljenoj umetnosti - da bude. Svaki list koji zatreperi na povetarcu podseća na krhkost života. Svaka grana što se pruži ka nebu pokazuje smer kojim duša treba da ide. Svako korenje koje grli tamu zemlje uči nas prihvatanju onoga što ne možemo da vidimo, a što nas hrani iznutra.

Ali, kada drvo ode, kada mu se stablo sruši, kada ga preseče čovekova ruka ili obori oluja, ne nestaje samo biljka, već i zaklon čovekovog detinjstva, senka pod kojom su izrečene prve tajne, mesto gde su se prvi put spojile ruke, gde su neka ćutanja bila snažnija od reči.

Dok je bilo tu i dok sam prolazio pored njega svakoga dana, nisam znao da sam ga voleo. Ono je prosto postojalo – kao nebo, kao vazduh, kao detinjstvo koje se podrazumeva dok traje. A onda, kada se stablo u olujnoj noći slomilo i korenje prevrnulo zemlju, osetio sam da je otišao i deo mene.

To drvo je bilo na svome mestu i pre mene, a tu će stajati i kada me ne bude, mislio sam, zato što je izgledalo postojano: tiho, visoko, nepomično. Kao neko ko sve zna, a ništa ne kaže. Svaka moja godina bila je tek jedna nova grančica na njegovoj krošnji.

Sada, kada ga nema, pale su i sve te godine, osušene i razbacane po zemlji. Ostala je praznina, i u prostoru, i u meni. Znam, to drvo nije bilo moje. Nije pripadalo nikome koga poznajem, ali kao i sve što volimo, i ono je s vremenom počelo da izgleda kao moje. Tako, valjda, počinje svako vezivanje. Ono ne traži reč, ni dodir, ni objašnjenje, već samo vreme i ćutanje koje se ponavlja.

Kao da je njegovim odlaskom iščezla neka tiha misao koju sam nosio godinama, ne znajući da je drvo ta misao. Nestala je bez reči i ostavila me da se pitam za šta sam sve zaboravio da zahvalim. Koliko puta sam sedeo pod njim, tražeći hlad, a ne ostavljajući ništa zauzvrat? Koliko puta sam prošao pored njega, zaokupljen sobom, a ono me gledalo u tišini, kao neko ko zna da će doći dan kada će nestati? Jer, sve što traje, zna da jednom mora da se završi. Jedino čovek živi kao da neće.

Čovek bez drveta je biće bez ogledala; bez tišine koja mu pokazuje koliko je mali, ali i koliko veliki može biti. Drvo je znalo da mu je kraj blizu, ali nije žurilo, ni tražilo. Ja sam bio taj koji je uvek tražio, shvativši šta sam imao tek kada sam izgubio. Ostala je samo neizgovorena i neoptužujuća krivica, tiha kao senka u sumrak.

Možda me to drvo nije volelo, ali me je podnosilo. Čekalo me je i primalo svaki put kada sam dolazio, katkad umoran ili zbunjen… Nikada me nije ništa pitalo. Sada, kada je palo, ja počinjem da pitam, ali odgovore ne čujem. Pitanja kao kamenčići udaraju o neka zatvorena vrata.

Kada ode drvo koje ste voleli, znači da više ne postoji mesto gde ste bili isti godinama i da je nestao svedok vašeg trajanja. Od godina u kojima ste dolazili i odlazili ostale su samo zidine bez temelja, sklone padu. Jedan deo života iznenada se prekida, bez vašeg pristanka. Onda se lomimo, jer shvatamo da nismo znali da volimo na vreme ili da smo voleli ono što nismo umeli da zadržimo. Ta praznina nije samo tuga, nego i strah od sebe samog.

Zato više ne tražim drugo drvo. Ne želim zamenu, jer ništa ne može da vrati ili ponovi onu našu tišinu. Tražim onog sebe koji je sedeo tu i umeo da ćuti i, možda, bio bliže svojoj istini nego ikada.

Kada ode drvo, ne nestaje svet, ali iščezava osećaj da smo u njemu sigurni i dokaz da je nešto moglo biti postojano. Ostane čovek, zbunjen pred sobom, pitajući se da li je ikada znao šta znači živeti.

Drvo možda i postoji da bi nas jednom ostavilo i da bi u tom odlasku pokazalo koliko smo slabi i slabovidi; koliko je naše traganje uzaludno dok ne naučimo da volimo ono što je tu, sada, i što ćuti sa nama.

I kada ode poslednje drvo koje ga je pamtilo, čovek nosi njegove obrise u sebi, u načinu na koji zastane pred novim jutrom, u pogledu prema nebu, u blagoj, tihoj čežnji za nečim što više ne može da dodirne, ali što i dalje oseća.