Dragan Jakovljević: Ka vrhu stepeništa

U višemilionskoj Budimpešti retko srećem poznata lica. Očekivanja da bih u gradskoj vrevi mogao da sretnem nekog svog poznanika odavno su iščezla, pa mi takvi susreti, kada se slučajno dogode, izgledaju pomalo nestvarno.

Tako je bilo i danas. Na izlazu iz peštanskog metroa neko me zove po imenu. Zastajem začuđen, ali i obradovan, jer prepoznam svog bivšeg studenta. Bio je među najboljima, od onih malobrojnih iskrenih posvećenika nauci, pa sam mu na diplomskom bio mentor.

Godinama se nismo videli, ali se fizički nije mnogo promenio. Pitam kako je i gde živi. Dobro sam, kaže, i spominje ime nekog grada u Nemačkoj.

Interesujem se i za ostale studente iz njegove grupe, a on ih se nesigurno priseća i nabraja zemlje u kojima sada žive. Prepoznajem mu titrajuću nelagodu u pogledu i glasu. Zato i ne pitam šta radi u Nemačkoj. Možda ne bi bilo pristojno... Posao sigurno nije u struci.

Kao da mi čita misli, on se blago nasmeja i reče kako mi je zahvalan za sve što je naučio o Lazi, Đuri, čika Jovi Zmaju, Desanki i ostalima.

“Ništa nije bilo uzalud, dragi profesore. To blago čuvam na sigurnom. A ono za kojim jurcamo po svetu, varljiva je stvarčica. Ta je uvek sklona lakom gubitku…”, reče, mahnu mi uz osmeh i iščeze, probijajući se ka vrhu strmog stepeništa.