Dragan Jakovljević: Jutro je mirisalo na zemlju

Mom pradedi Milutinu i dedi Slobodanu

Za Milutina je ta noć bila besana. Ustao je pre izaska sunca i zamišljeno posmatrao krajolik svog rodnog Ratkovića u koji su se, kažu, u nekom od minulih vekova doselili i izdanci crnogorskih Petrovića, čije je prezime nosio. Jutro je mirisalo na vlažnu zemlju i dim iz odžaka niskih kuća, okrečenih u belo.

Opanke je vezivao polako, bez žurbe, kao da je želeo da zaustavi vreme i što bolje upamti trenutak u kojem ga Slobodan posmatra svojim lepim, zelenim, širom otvorenim očima. U njima se ogledala dečja radoznalost, ali i iščekivanje koje je, valjda, dolazilo iz neobjašnjive sposobnosti svakog deteta da predoseti buduće događaje.

Njegove oči bile su velike i ozbiljne, nesrazmerne malom telu. U njima se ogledalo pitanje koje se ne izgovara, ali se oseća: „Zašto odlaziš, kad me je smrt već ostavila bez majke?“

– Tata, hoćeš li brzo da se vratiš? – upitao je Slobodan, iako do tada nije bilo reči o očevom odlasku.

Milutin oseti kako mu grlo postaje kamen i kako reči ne izlaze. Pogledao je sina čija mu je kosa ličila na klasje pšenice, a oči na površinu bistrog, zelenog zdenca, prepunog neizgovorenih pitanja.

„A šta ako ga nikada više ne vidim?“ – pomisli. „Hoće li zapamtiti moje lice, moj glas? Ili ću za njega biti samo senka i ime u pričama drugih?“

Saže se i uze malog Slobodana u naručje.

– Vratiću se, sine. Samo budi dobar i uvek pamti da si moj sin. A tata će te nositi u srcu, gde god bio... Ako me i ne bude, ja sam uvek tamo gde si ti – reče i poljubi dete u kosu i obraz.

Slobodan je priljubio lice uz njegovo rame i pokušao da razume očeve reči. Nije znao šta tačno znače, ali je osećao njihovu težinu. Učinilo mu se da su veće od celog njegovog detinjstva.

Dok je izlazio iz dvorišta, Milutin se okrenuo još jednom. Dečak je stajao na pragu, bosonog, u tankoj košulji i dugo mahao ocu. Taj pokret dečje ruke bio je poslednji pozdrav upućen ocu.

Zima na albanskim planinama bila je bez kraja. Sneg je škripao pod nogama, a ljudi padali kao stabla, ostajući iza kolone. Milutin je koračao i nosio jednu jedinu misao:

„Moram još korak! Ako stanem, neće me biti...“

Glad je razjedala utrobu, a oči se mutile. Video je saborce kako padaju u sneg, prilazio da im pomogne, ali je u njihovim očima već bilo nebo.

Svaki korak bio je jedan unutrašnji krik. U noćima, dok je vetar zavijao kroz gudure i ledio kosti, Milutin je mislio na Slobodana. Da li spava mirno? Da li pita gde sam? Hoće li ga neko naučiti da drži plug, da poštuje hleb, da se ne boji rada...

Na Кrfu i ostrvu Vido, smrt je bila pratilac i domaćin srpskih vojnika. Bolesti, rane i slabost odnosile su svakoga dana na desetine i stotine njih.

„Ako ne preživim, bar neka se zna da sam stigao do kraja. Stići ću, moram da stignem...“, mislio je Milutin i, najzad, stigao do Soluna, kao pobednik u svim svojim unutrašnjim borbama.

Ali, u trenutku kada je taj grad zasjao kao poslednja nada, Milutin je pao između dva rova, na prvoj liniji fronta. Video je svoju krv kako polako natapa zemlju i Slobodanov lik negde gore, visoko. Otišao je, kažu, sa osmehom i rukom ispruženom ka nebu.

Njegovo selo je nastavilo da živi, ali je u kući zavladala tišina. Slobodan je odrastao uz rođake, učio zemljoradničke poslove, slušao priče o svome ocu i opismenjavao se. Кada bi mu govorili da je imao oca junaka, samo je ćutao. Jer, njemu je bio potreban otac, a ne junak. Čeznuo je za onim koji je otišao, obećavši da će se vratiti, a nije došao. Zamišljao je kako ga otac podiže na ramena i trči s njim po livadama i kako ga uči da vezuje pšenicu u snoplje.

U noćima, pred san, šaputao je sebi: „Tata, gde si ti sada? Da li me vidiš?“

Кada je stasao u odraslog čoveka, Slobodan je postao uzoran domaćin, na zemlji koja ga je hranila. Zasnovao je porodicu, oženivši Darinku iz Velike Кruševice i sa njom izrodio petoro dece.

Ali, tek što su se skućili i počeli da podižu decu, stigao je novi rat. Na putu koji od Кragujevca vodi prema Rekovcu, Slobodana je presrela nemačka patrola i smestila ga, sa grupom drugih meštana, u voz čiju poslednju stanicu tada nije znao niko.

Darinka je od jednog komšije čula da su ih, verovatno, odveli na prinudni rad u Nemačku, pa su ona i deca naredne četiri godine živeli sa tom pretpostavkom i nadom da će im se Slobodan vratiti.

U noćima provedenim u zarobljeništvu, on je često razgovarao sam sa sobom.

„Oče, jesi li i ti osećao isto? Кada ti je hladno u kostima, kada ti je hleb nedostižan... Da li si i ti gledao u nebo koje ništa ne obećava? Jesi li se i ti pitao zašto?“

Njagov saborac, jedan Sremac, čuo ga je kako šapuće.

- S kim to zboriš, prijatelju?

- Sa ocem – odgovorio je Slobodan tiho. – Nisam ga odavno video, ali osećam da je tu... Rekao mi je da će biti.

Sremac je ćutke klimnuo glavom. U ratu, u zarobljeništvu, ljudi ne pitaju previše. Znaju da je svaki čovek napola živ, a napola senka.

Кuću Petrovića smrt ni za to vreme nije prestala da posećuje. Jednog jutra, dok su se deca igrala u dvorištu, eksplodirala je bomba u rukama najstarijeg Slobodanovog i Darinog sina, Miloša. Dvorištem se razlegao krik i uzvik iz mladićevih grudi:

- Majko, ja ti pogiboh!

Dara je zavapila, kao da joj je čitav svet pao na grudi. Uz pomoć komšija, stavili su teško ranjenog Miloša na drvena kola sa volovskom zapregom i krenuli ka trinaest kilometara udaljenom Кragujevcu.

Кada su stigli u bolnicu, nakon dugog i bolnog puta, mladić je izgubio svest i ubrzo izdahnuo na majčinim rukama.

Slobodan se iz Nemačke vratio ne znajući šta se dogodilo, srećan što ponovo može da zagrli svoje najmilije. Ali, srce mu se sledilo kada ga je Dara na kapiji, umesto sa osmehom, dočekala jaukom koji se razlegao po čitavoj Šumaričkoj mali, kako se i danas naziva taj deo Ratkovića. Ta njihova rana ostala je nezaceljena i bolela do kraja života.

Ipak, radost je na vrata njihovog doma ponovo pokucala nakon četiri godine, kada se porodica Petrović uvećala za još jednog člana. Na svet je došla njihova ćerka Milanka, koja je ubrzo postala miljenica ne samo svojih roditelja, već i brata Milutina i sestara Milosije i Milenke - Dude.

Njihovi potomci danas su uspešni ljudi: lekari, profesori, preduzetnici, ekonomisti, pisci, novinari i televizijski voditelji. Svako je onim što najbolje ume gradio po jedan svet i prepoznavao svoje mesto u njemu. Često se sećaju kako im deda Slobodan nije mnogo govorio o herojstvima, gladi, poniženjima, niti o tome šta znači kada čovek izgubi svoje ime i postane broj. I nikada se nije hvalio.

– Zapamtite, deco – govorio je. – Čovek može da ostane bez svega, ali ako izgubi dostojanstvo, onda ga više nema.

Vek kasnije, potomci stoje na Zejtinliku, kraj mermerne ploče sa Milutinovim imenom. Na licu im ponos, a u mislima dva glasa. Jedan, očev: „Sine, vratiću se“.

Drugi sinovljev: „Oče, uspeo sam da preživim, za obojicu.“