Dragan Jakovljević: JABUKA (odlomak iz romana u nastajanju)

Predratni Kragujevac nije bio glasan grad. Bio je živ na način na koji je živa reka pred zoru, kada stane sve osim srca prirode. Ulice su, sećam se, više šaptale nego što su brujale. Kaldrma je ležala pod nogama kao ćutljivi svedok vremena, topao tepih prošlosti po kojem su bosonogi dečaci trčali sa klikerima što zveče u džepovima i kolenima oguljenim do krvi. Ali, te rane nisu toliko bolele njih, koliko njihove majke.

Grad je ujutru mirisao na mleko i dim iz odžaka, popodne na znoj radničkih košulja i zapršku, a uveče na tamjan, pečenu papriku i tišinu. Ljudi su hodali uspravno, jer se verovalo da je čovekova čestitost najvidljivija u načinu na koji drži leđa – ne da se uzdigne nad drugima, već da ostane veran sebi.

Kod Velikog parka stajali su kočijaši i kao senke minulih epoha čekali tiho, bez nervoze. Ispod dućana „Kod Pešića“ mirisao je burek, a berbernica kraj njega otvarala je svoja vrata kao pozornicu kroz koju je dopiralo zveketanje makaza, taj stari zvuk poverenja među muškarcima.

U samom srcu grada, u kafani „Zelengora“, sedeo je Miša poštar, tihi arhivar tajni koje je nosio u pismima. Nije govorio mnogo, ali kada bi progovorio, tišina se razlivala oko stolova, jer su ljudi znali da njegove reči nisu tek puka razmena glasova, već važan trenutak, kao da grad sam govori kroz njega.

U ćošku te kafane sedeo je profesor Miloje, koji je znao „Gorski vijenac“ kao svoju dušu, ali se nikada time nije hvalio. Njegova reč bila je stroga i pravedna. Đake je tukao samo mišlju, nikada rukom i često govorio da se znanje ne pokazuje, da se njime ne koketira, već da se nosi, kao unutrašnji svetac, skriven ali sveprisutan.

Obućarska radnja čika Dušana bila je više od zanatske radionice. Cipele koje je pravio trajale su duže od reči i mnogih prijateljstava. Kod grnčara Jove zemlja nije bila samo glina. Mirisala je kao detinjstvo, kao jesenji dan pod radoznalim nebom. Njegove šolje krile su pesme, neispisane, ali jasne onome ko ume da sluša tišinu.

Ulice tadašnjeg Kragujevca bile su široke po duši, ne po dimenziji. Ljudi su se pozdravljali iskreno, bez računice. Decu su učili da ćute kada stariji govore, ali i da ljubav nije u rečima već u delima, u podeljenom komadu hleba, u ćebetu prebačenom preko ramena deteta kad noć zahladni.

A kada bi pala noć, grad se preobražavao u bajku. Slabašna ulična svetla bacala su senke koje su plesale po zidovima, a ove ostajale da žive kao uspomene koje se ne daju zaboravu. Kroz drvored kod Gimnazije prolazili su momci sa rukama na leđima, ćutljivi i ozbiljni, dok su devojke nosile neki prikriveni stid, kao svoju čednost. Tada su pogledi trajali duže od rečenica, a koraci imali ritam srca.

I danas, kad zatvorim oči, onaj dečak u meni zna da ništa od toga ne može da se vrati, ali može da se nosi u duši. Jer, grad nije samo zbir kamenja i ulica, već zbir ljudi, njihovih ćutanja, osmeha, tuge i ponosa. Kragujevac koji pamtim možda više ne postoji, ali postoji moje sećanje, koje je moje čuvanje.

Nije tada bilo mnogo ulica, ali su svi putevi vodili ka srcu, ka ljudima. Svaka staza vodila je do neke priče, do nečijih ruku. I što je manje bilo buke, to su reči bile dublje. Pozdrav „dobar dan“ nije bio samo navika, nego i priznanje da si čovek među ljudima. I danas postoje te reči, ali su sve praznije, bez topline, kao školjka koja je nekada čuvala biser.

Tadašnji Kragujevac bio je kao siromah u čistoj košulji – dostojanstven, uprkos svojoj skromnosti. Bio je bogat duhom, lepim navikama, ljudima koji su znali razliku između mudre priče i praznih reči. Televizora nije bilo, ali su postojale verande, na kojima su starice krpile čarape i pričale tiho, a opet, dovolno glasno da se svaki unuk seti njihovih reči, kada ostari.

U varoši su trgovine mirisale na vosak, štofove i sapun i nisu bile raskošne. Imale su, međutim, dušu i te mirise koji ne blede u sećanju. Kod stolara, čika Živote, drvo kao da je pevalo pod njegovim rukama, kao da zna da će postati nečija kolevka ili polica za knjige. Kod obućara Milutina se čekalo u redu, ali je to čekanje bilo prilika za druženje, za vreme u kojem se život delio, a ne sebično trošio.

Kafana tada nije bila samo mesto za piće, nego i škola života. U „Zelengori“ su za drvenim stolovima sedeli ljudi naboranih lica i toplih pogleda. Svaka njihova bora bila je po jedna pesma ispevana dušom, a svako ćutnje kao molitva.

Pamtim pekara Avrama, Jevrejina čiji hleb nikada nije imao isti ukus dva puta, jer ga je pravio u zavisnosti od stanja svoje duše toga jutra. Ljudi su dolazili rano, po hleb, ali i pregršti njegovih mudrosti. Govorio je: „Ako ti je kora hleba tvrda, možda si zaboravio kako se jede s ljubavlju“, i niko se tome nije smejao.

Mladi lekar, doktor Radivoje, uvek je bio sa torbom u rukama, koje su, kažu, drhtale samo kada previjaju ranjenog vojnika i novorođenče. Dolazio je i noću, pešice, kroz sneg, samo da bi položio dlan na čelo starici koja je „samo želela da umre među svojima, a ne sama“. Nije uzimao novac, govoreći da „mera ljudskosti nije u računu“. Danas bi ga, siguran sam, pitali za fakturu.

Svako vreme ima lice slično ljudskom: ima svoje bore, svoje rane, svoje osmehe i tuge. Ali, ljudi tada nisu bežali od bola. Nosili su ga, kao što se nosi dete, pažljivo i sa nadom. Zato valjda, kad se danas sećam tih vremena, ne osećam tugu. Osećam zahvalnost što sam imao to vreme, što sam poznavao njegove ljude i naučio da je prošlost kadra da nas uči, ako umemo da slušamo i da je čovek bogat samo onoliko koliko u sebi nosi ona sećanja koja mu ne remete snove.

Ali, što sam stariji, u snove mi sve češće dolazi ona jabuka mog detinjstva, koja je krasila naše dvorište i živote ukućana. Nije bila visoka, niti je rađala plodove koji bi zasluživali divljenje na pijaci, a ni grane nije širila kao neko mnogo raskošnije drveće. Bila je, kako bi rekli odrasli, obično drvo u porodičnom dvorištu, nedaleko od kuće, i rasla sa mnom, ili sam ja rastao s njom.

Ujutru bih, bos i još sanjiv, prvi dotakao njenu koru, hladnu i hrapavu, kao što je hrapava bila i ruka moga oca, dok me vodio kroz detinjstvo, bez mnogo reči. Preko dana sam se peo na njene grane i u njima nalazio mir koji kasnije, u odraslim danima, nisam mogao da pronađem ni u tišini manastira, ni u zagrljajima, ni u sopstvenim mislima.

Uveče bih sedeo ispod nje, slušao vetar kako razgovara s lišćem i zamišljao da to drvo zna sve tajne sveta, samo ih ne izgovara, jer su govorili da mudrost ćuti. Možda sam zato voleo to stablo više nego igračke i više nego poneke ljude. Jer, drvo ne traži, ne očekuje i ne sudi. Samo stoji, čvrsto, tiho, postojano i dopušta ti da budeš ono što jesi: da ponekad plačeš, da sanjariš, da zgrešiš, da ćutiš s njim i u tišini pronađeš odgovore koje ti reči nikada ne mogu dati.

Godine su prolazile i ja sam otišao u svet, u neke druge gradove, u bučne ulice koje i ne poznaju tišinu, u poslove, u knjige, u zaborav... A drvo je ostalo. Čekalo me je, kao stari prijatelj koji ne zamera ništa, čak ni odsustvo, sve dok jednoga dana nije nestalo.

Došao sam jednom, kao što dolaze pokajnici, tiho, sa nemirom u grudima i nadom da bar nešto još stoji na istom mestu. Ali, stablo je nestalo. Nisu ga posekli za drva, ni premestili. Samo više nije postojalo. Ostao je otisak u zemlji, kao ožiljak tamo gde je nekada bilo srce.

Tada sam prvi put shvatio šta znači pravo odsustvo. Ne ono kada nečega nema, već kada više nema ni onoga ko bi o tome govorio. Niko nije pitao za jabuku, niko je nije tražio, kao da nikada nije postojala. Bilo ju je samo u meni, stvarnije nego ikada.

I tada, dok sam stajao nad tom prazninom, javila mi se tiha misao, kao šapat iz detinjstva, da ljubav nije u stvarima koje traju, već u sećanju koje ne bledi. Stvari umiru, drveće seku, kuće ruše, ali ostaje ono što smo voleli na način koji je čist i bez očekivanja.

Dugo sam sedeo tamo, na mestu gde je bila jabuka, zatvorio oči i video vrlo jasno grane kako se pružaju ka nebu, senku koja se prostire preko lica, plodove koji zru u tišini. Onda sam, iz najdubljeg kutka duše, počeo da govorim. Možda nestalom stablu, možda sebi, o vremenu koje uzima ono što ne ume da čuva, o detinjstvu koje ode i ne zna da se vrati, ali se javi kada ga dozoveš, o ljudima koje volimo pogrešno i stvarima koje volimo ispravno, ali prekasno.

Te jabuke odavno nema, ali je njena senka još uvek u meni. Pruža se preko svakog dana u kojem sam zaboravio da budem nežan, u svakom trenutku kada sam bio tvrd prema svetu, zaboravljajući kako je drvo znalo da voli i čeka, bez reči.

Niko mi nije javio kada je stablo nestalo, niti bi iko smatrao važnim da o tome govori. U životima ljudi, drveće se gubi kao senke u sumrak, nečujno, gotovo stidljivo. Umiru tiho, kao stari pesnici bez naslednika.

A možda je i bolje što nisam video trenutak kada je drvo jabuke palo. Postoje rastanci koji ne smeju biti svedočeni. Neki bolovi ne podnose prisustvo, jer se rađaju u tišini i traže da ih ćutimo. Možda bih nešto u sebi umanjio da sam čuo zvuk testere, da sam video kako prva grana puca, kako koren, koji je godinama držao moje snove, biva iskopan i razvejan. Ovako, ostao sam s celinom u sebi i sa slikom koja nije ranjena.

Zanimljivo je kako vreme u čoveku ne teče u pravoj liniji. Spolja starimo pravilno, jer nam koraci postaju spori, glas mirniji, ruke staračke. Ali iznutra, vreme se savija, vraća, preskače. I evo mene, odjednom opet mali, bosonog, s ogrebanim kolenima, kako se penjem na ono drvo kao na neku svoju zvezdu. Gore, u njegovim granama, svet je bio jednostavniji. Tamo nije bilo pitanja o smislu, o kraju, o samoći... Gore je postojala samo tišina koja je značila: „Tu si. Dovoljno si.“

Mnogo godina kasnije, u svetu odraslih, nisam uspeo da pronađem to „dovoljno si“. Ljudi u ljubavi traže dokaz, u radu rezultat, u prijateljstvu uzvraćenost, a zaboravljaju da neke stvari imaju vrednost samim postojanjem. Drvo me nikada nije volelo da bi nešto dobilo. Samo je postojalo uz mene i to je bio jedan od najčistijih oblika ljubavi koji sam upoznao.

Zato se danas pitam koliko toga smo posekli u sebi, samo zato što više nije donosilo plodove… Možda sam i ja, u nekom trenutku života, posekao ono najbolje u sebi. Možda sam srušio svoje unutrašnje drvo, ubeđen da treba da budem neko drugi, uspešniji, jači, neosetljiviji. I tek kada sam se vratio praznom mestu u dvorištu, shvatam da mi nedostaje ne samo to stablo, već i onaj dečak koji je umeo da voli bez razloga.

To drvo nije bilo magično, već je magija bila u meni. A ono ju je samo podsećalo da postoji. Zato sada, svaki put kad me ljudi pitaju zašto volim tišinu, zašto često gledam u nebo bez reči, zašto hodam sporije nego što je potrebno, ne umem da im odgovorim. Nisu to pitanja koja traže odgovore. To su pitanja koja traže stablo. Ono više ne stoji u dvorištu, ali raste negde dublje, u zemlji moga bića.

I svakim danom, u toj tihoj unutrašnjoj zemlji, sadim nešto novo. Ne drveće, ne plodove, nego sećanja. Svaki susret koji me je dotakao, svaku tišinu koju sam razumeo, svaku ljubav koju nisam znao da sačuvam… Sve to sadim, ne da bih ponovo ubrao, već da bih jednom, kada me više ne bude, zemlji predao tiho svedočanstvo da sam bio onaj koji je voleo jedno stablo, i kroz njega ceo svet. Verujem da ono što je bilo istinski naše nikada ne umire, već samo preraste oblik i postane večno, u načinu na koji gledamo svet.

Ponekad pomislim da svi mi u životu zapravo tražimo nešto što će nas čekati bez pitanja, nešto što ne meri vreme otkucajima sata, već dubinom korena; nešto što će umeti da nas primi kada smo umorni ili slomljeni i kada više ne ličimo na sebe. Meni je to bilo stablo jabuke.

I sada, dok hodam svetom koji ne ume da stane ni da sačeka, u meni sve češće raste potreba da opet budem deo tišine koja zna više od reči i senke koja ne traži priznanje. Zato sam tog dana, kad sam sedeo na mestu gde je nekada stajala jabuka, zatvorio oči i počeo da govorim. Ne glasno, niti kao neko ko očekuje odgovor, već više kao neko ko ne može više da ćuti.

„Znaš, jabuko moja, dugo sam mislio da sam te ostavio, da sam te zaboravio. Ali sada vidim da sam sve ove godine zapravo bežao od sebe. Jer, ti si bila deo mene koji je znao da voli svet bez uslova, a ja sam ga izgubio, misleći da moram da budem veći, pametniji, uspešniji… da ne sme da me boli. Učile su me tvoje grane strpljenju, iako tada nisam znao da je to ime za ono što sam osećao. Učio me je tvoj mir da svet ne treba savladati, nego prihvatiti. Naučila si me da ništa veliko ne viče, ništa snažno ne juri i ništa što zaista vredi ne žuri da bude prepoznato“, rekao sam.

Kada sam otvorio oči, na nebu nije bilo oblaka. Samo plavetnilo koje boli, jer u toj tišini čovek shvati koliko je mali, a koliko toga voli. Pitao sam se da li i nebo pamti; da li u vetru, negde, još nosi miris njenog lišća; da li je neka ptica, koja se nekada na jabuci gnezdila, još uvek živa i da li je, u dubinama zemlje, ostao njen koren, skriven, zaboravljen, ali nepokoren.

Verujem da ono što je jednom pustilo koren ne može tek tako da nestane. Možda je sada, posle toliko godina, neka druga biljka iznikla iz te dubine. Možda neko novo stablo koje ne zna moje ime, ali u sebi nosi moju tugu i tvoju snagu. I poželeh da se iz mene rodi novo drvo, od misli, da svaka moja reč koja bude rečena s ljubavlju postane list, da svaka tišina koju budem čuvao za druge bude krošnja, da svaka greška koju sam naučio da prihvatim postane plod. I da neko, kada mene više ne bude, stane pod to drvo i oseti mir kao što sam ja osećao pod jabukom. To bi bio moj zavet svetu. Ne veliko delo, ne trag na kamenu, već tiha senka koju niko ne vidi, a svi je osećaju.

“Verujem, više nego ikada, da pravi dom čovek ne nalazi u zidovima, već u onome što ume da pamti. A ja pamtim tebe. I kada hodam gradskim ulicama, kada me bučni svet zatrpa tuđim snovima, kada sedim s ljudima koji govore, a ne slušaju, samo zatvorim oči i vratim se pod tvoju senku, na onu granu sa koje sam jednom, kao dete, video svet širi nego danas. Tada mi se učini da ništa nije izgubljeno, da čovek može imati ceo svet u sebi, ako je barem jednom, iskreno, voleo nešto što nije znalo da mu uzvrati”, govorio sam jabuci.

I tada sam shvatio da nisam izgubio drvo, već da je ono ostalo u meni. Ja sam bio izgubljen, a ono me je čekalo. Zato sada, svaki put kad prođem pored nekog drveta zastanem, ne da bih ga posmatrao ili upoređivao, već da ga pozdravim, kao što se pozdravlja brat koga dugo nisi video, sa stidom i sa zahvalnošću. Jer, možda svako drvo na svetu nosi u sebi senku jednog jedinog, koje smo zaista voleli.

I dok god u sebi nosim tu senku, i taj miris leta, i onu malu tišinu pod krošnjom, nisam izgubio sve. Nisam izgubio sebe, jer onaj ko pamti drvo iz detinjstva, još zna gde mu je koren.