Дуго сам веровао да је то велико огледало само обичан предмет. Kада сам реновирао спаваћу собу и уградио велики плакар, ангажовао сам столара да на висока клизна врата налепи троделно огледало, јер су ми пријатељи рекли да ће тако соба изгледати пространије и светлије.
И заиста, када је посао био готов, мој невелики стан ми се учинио много већим и занимљивијим. Одједном су ми се указали сви они ситни предмети које сам с пажњом бирао по антикварницама у мом граду и свету и годинама их доносио. Постепено сам се толико навикао на њихово присуство, да сам с временом и престао да их примећујем. Сада су, захваљујући том великом, свевидећем стакленом оку, сви ти предмети за мене постали откровење. Читав мој живот поново је био ту, са свим успоменама на драге људе и време без брига, које сам провео са њима. И слике на зидовима као да су, у одразу огледала, изнова оживеле, па је свака поново почела да казује своју причу, које су уједно биле и моје.
Месецима смо огледало и ја живели складно и, могло би се рећи, уживали једно у другом. Гледали смо се радознало, а ја бих готово свакога дана, захваљујући њему, на себи или у соби спазио неки нови детаљ и био веома задовољан таквим открићима. С временом сам, чини ми се, заволео то огледало.
Али, убрзо се догодило нешто што је из темеља променило мој живот. Огледало је почело да ме једе. Да, чинило је то полако и дуго, део по део. Све је почело тако што ми је, једнога јутра, док сам се припремао за посао, у њему нестало лево стопало. Испрва сам мислио да ми се то само чини и да се по огледалу само нахватала прашина, па сам спремачицу увек молио да му посвећује више пажње. Kада то није помогло, отпустио сам је. Мислио сам да ће бити најбоље да лично, свакога дана по неколико сати, порадим на уклањању свега што је, можда, могло бити узрок оваквом мом утиску. Чинио сам то врло нежно, како неким својим наглим покретом не бих повредио огледало.
Kада сам пријатељима испричао свој проблем, закључили су да моје стопало нестаје због необичног преламања светлости у огледалу. Предложили су да плакар, заједно са огледалом, преместим на другу страну собе, јер се тамо светлост прелама другачије. Били су сигурни да ћу тако решити овај проблем.
Позвао је мајсторе и наложио да без одлагања крену на посао који, истина, није био мали. Требало је демонтирати читав плакар и, део по део, причврстити за супротни зид, а потом поново на трокрилна клизећа врата налепити то огромно огледало.
Срећом, урадили су то прилично брзо. Чим су ми телефонирали и обавестили ме да је урађено све како сам желео, одмах сам напустио канцеларију и, што сам брже могао, дојурио у стан. Сусрет са огледалом је био уобичајен, пријатељски. Загледао сам га са свих страна, стрепећи да му мајстори нису нечим наудили, што се у том не баш великом простору лако могло догодити. Срећом, остало је читаво. Штавише, чинило ми се да је сада још лепше. Светлост се заиста на њему преламала другачије, па је и соба у његовом одразу изгледала другачије, освежено и топлије.
Док сам полако и врло пажљиво, центиметар по центиметар прелазио погледом по површини огледала, бојећи се да мајстори, у брзини, ипак нису оставили неку огреботину на његовом лицу, поглед ми склизну низ ту глатку површину и ја се тек тада сетих правог разлога за премештање плакара. Kада сам погледом потражио своје стопало, нађох се у чуду: левог ни даље није било у огледалу, а нестало је и десно!
Одмах сам позвао канцеларију и јавио да тога дана више нећу долазити на посао. Нисам се осећао добро; убрзан пулс и отежано дисање наводили су ме на помисао да се моји стари здраствени проблеми, који су неко време били примирени, сада поново јављају. Узео сам две таблете лека за смирење и накратко утонуо у сан.
Чим сам се пробудио, позвао сам пријатеље. Пренео сам им да сам сада већ веома забринут, јер је, упркос премештању огледала, део мене поново нестао. И управо док сам то говорио, спазих како више нема ни мојих потколеница. Изгледало је као да лебдим у ваздуху или да стојим на коленима, јер комплетног доњег дела мојих ногу више није било у огледалу.
Пријатељи су ми говорили да ипак не треба да бринем, јер су читали како је тако нешто могуће. Рекли су да се то понекад дешава људима који нису учинили довољно великих, добрих дела током живота и да су сигурни да ће се све вратити на старо ако учиним неколико доброчинстава.
Те ноћи нисам могао да спавам. Окретао сам се по кревету и у тами огледала непрекидно тражио свој лик. Бојао сам се да и он не ишчезне, али је, срећом, и даље био ту.
Јутро сам дочекао мамуран, али чврсто решен да продам стан. Kупићу нешто мањи, а новац која ми преостане даћу у добротворне сврхе, мислио сам.
Kада сам пријатељима саопштио своју одлуку, били су одушевљени и, рекао бих, дирнути. Један од њих, који се бавио прометом некретнина, обећао је да ће ми помоћи да остварим први део своје намере, за коју је рекао да је врло племенита. За дуги део плана препоручио ми је нашу заједничку познаницу која се већ годинама бави хуманитарним радом у нашем граду. Била је то заиста права срећа у свој тој несрећи, јер су ме догађаји из моје спаваће собе толико забринули и помели, да без подршке својих пријатеља не бих успео ни у чему, а понајмање у том, мени веома значајном подухвату.
Од тада до данас променио сам неколико станова и сваки је био мањи од претходног, јер се моја потреба за добрим делима стално увећавала. Моји пријатељи су били сигурни да ће ме доброчинства препородити и вратити огледалу, без кога више нисам могао. Kао и њима, и мени је све говорило да ће ме оно једном поново прихватити. Ако не целог, онда да ће барем мој лик престати да ишчезава са његове површине. Сада сам видео само одраз својих очију и чела, а и они су се све више губили у тој тајновитој дубини.
Ништа, међутим, није помогло. Постао сам сиромашни подстанар, а моје огледало ме је и даље одбијало. Па, то онда значи да још нисам довољно дао, помислих. У страху да је само питање дана када ће се последњи трагови мога лица стопити с празнином, што би значило и мој крај, у највећој тајности сам саопштио пријатељима свој последњи план. У банци у којој радим тајно ћу пребацити нешто новца имућних клијената на рачуне оних којима је помоћ преко потребна и тако на најбољи начин окончати низ својих добрих дела на овој планети. Богати то неће ни приметити, а сиромашнима ће новац свакако добро доћи. После тога, све ће бити другачије и ја ћу се поново вратити свом старом животу. Моћи ћу да пред огледало коначно станем уздигнутог чела, поносан на свој живот, а оно ће ми са захвалношћу приказати лик усправног и целовитог човека.
Пријатељи су рекли да ће ме и у овом науму чврсто подржати. Посаветовали су ме чак и коме би таква помоћ највише могла бити од користи.
Сутрадан сам у банци све трансакције обавио прилично брзо и одмах се упутио кући. Бојажљиво сам отворио врата своје подстанарске собе, јер ми је било јасно да је ово мој последњи покушај да зауставим сопствену пропаст.
Kада сам ушао у собу, затекао сам ужасан призор. По читавом поду лежали су расути комади стакла. Подигао сам поглед према плакару, на коме су ми се указале голе странице његових клизећих врата, тамнобраон боје. Око мојих ногу био је просут хаотични мозаик, састављен од комадића мог истинског пријатеља. Узимао сам комад по комад огледала и очајнички се упињао да барем у неком препознаом себе. Али, на њима више није било ничега. Били су потпуно бели, без икаквог знака да је ишта од мог живота припадало њима. Моје огледало је било мртво.
Истог поподнева су дошли по мене. Рекли су да имам право на један телефонски позив, али се моји пријатељи нису јавили. Ни тада, ни касније. Ни данас, док међу ова четири гола зида, у самици без прозора, седим и тугујем за огледалом, не успевам ни да наслутим шта им се догодило. Нити видим да је ишта било погрешно.
Dragan Jakovljević
Comments