Dragan Jakovljević: Hronika jedne ljubavi

Stigao sam jednog prolećnog jutra, ni mlad ni star, sa koferom u ruci i tihom strepnjom pod pazuhom. Naš prvi susret nije bio bučan. Nije bilo trubljenja sudbine, ni pogleda koji obara. Više je ličio na jedno tiho prepoznavanje. Kao da sam je negde već sreo, u snovima, knjigama ili pričama starih ljudi, koje nikada nisam saslušao do kraja.

Bile su to godine odvažnosti i tišine u isto vreme. Išao sam kao neko ko je prestao da se nada velikom otkriću, ali još uvek ume da se divi svetlosti koja pada pod neobičnim uglom. To proleće me je zateklo na železničkoj stanici, izgužvanog i umornog od puta.

Ona je bila nepomična kao uspomena, ali je disala. Prvo što sam osetio bila je njena tišina, koja te dočeka kao ruka na ramenu. U toj tišini nije bilo obećanja. Bilo je samo prisustvo, sasvim dovoljno da znam da dalje ne idem.

Svetlost je padala preko starih fasada kao da se izvinjava za godine ćutanja. Sve je bilo staro, a sve tako novo. I sve je bilo njeno. Bila je lepa na način koji se ne može lako objasniti. Zato je, valjda, to i bila ljubav na prvi pogled. Tako obično, a tako opasno.

Govorili su da u ljubavi koja plane na prvi pogled u proleće, mnogo toga brzo sagori. A, ja sam već bio načet, sa ranama koje ni zaborav nije hteo. Ona je to znala, ali ništa nije pitala. Sve je sama razumela, onako kako obično počinju priče koje traju.

Nije bilo lako, niti je ona obećala da će biti. Upozoravala me je pogledima, ćutanjima, ponekim šapatom… Bila je uz mene u danima i mesecima kada sam hodao gotovo izgubljen između tramvaja i ulica čija imena nisam znao ni da izgovorim. Kad bih među tišinom zidova gledao svoj lik u ogledalu i pitao se šta ja tu tražim, ćutala je, ali uvek bila tu.

U početku smo se sporazumevali poluizgovorenim rečima na raznim jezicima, pokretima ruku, pogledima, osećanjima… I razumeli smo se, možda bolje nego mnogi koji govore istim jezikom.

Ulice su tog proleća mirisale na staru hartiju u knjizi mudraca: bile su tople, ispisane, strpljive. Svetlost se uvlačila u pukotine između kuća i poigravala se s patinom koja joj je dobro stajala. Hodali smo ulicama kao po sopstvenim mislima, a ja sam bio zamišljen, s nekom čudnom mešavinom stida i čežnje.

Nije me odmah pustila blizu. Gledala me je s visine, kao fasade koje pamte više nego što ljudi umeju da zaborave.

„Neće ti biti lako sa mnom“, rekla je jednom.

I nije bilo. Ljudi su me gledali kao da nisam sasvim tu. Njen jezik i reči koje nisam uvek razumeo ili sam ih tumačio pogrešno, bili su tvrdi i meni hladni. Često smo govorili pogledima, pokretima i slučajnim osmesima, pa je bilo dana kada sam verovao da sam zalutao u tuđ san.

Ali ona nije odustajala. Nisam ni ja. Naučila me je da se nepoznati grad ne razumeva očima, već strpljenjem. Govorila je kako treba da slušam i tumačim tišinu među zvonima, mirise među ljudima, sećanja među zgradama i ja sam to činio. Učila me je da ne bežim od svojih slabosti i pokazivala mi lica ljudi koji sede u kafanama i piju život u malim gutljajima, da im duša ne bi pukla. Znala je bolje od mene kako treba slušati, čitati između redova i prihvatati poraze kao delove svoga puta. A ja sam se trudio da zavolim njen jezik, koji mi isprva nije mnogo verovao.

Ona i ja nismo bili isti. Ponekad bi ćutala duže nego što sam mogao da podnesem i tada mi se činilo da smo se prevarili, da naša ljubav nije istinska, već trenutni zanos usamljenika. Ali, svaki put kad bih otišao i vratio se, bila je tu, isto ili slično obučena, istog pogleda, ali s nečim novim u sebi. Kao ona koja ti ne zamera, jer zna da si se borio sa sobom više nego s njom.

I sve što sam kasnije osvartio, postigli smo zajedno. Držala me je dok sam padao, a kada bi mi se sreća osmehnula slavili smo tiho, često na obali reke. Uvek je umela da ne govori mnogo kada je važno i znala je zašto to čini.

U našoj ljubavi je bilo svega – i tišine, i nespokoja, i bola. Moj naglasak je bio kratak i grub, a njen dugačak i zagonetan. Ja bih ponekad nosio tugu, a ona pregršt uspomena. Nekako smo se ipak našli. Ne brzo, ne lako, ali jesmo.

Ali ta potraga smenjivala se sa danima kada sam želeo da odem i pitao se da li je sve ovo samo pogrešno tumačenje znakova i da li su zidine postale previše visoke. I svaki put, pred sam odlazak, ona bi mi pokazala nešto što bi me zaustavilo. Jedan balkon s cvećem, senku goluba na toplom pločniku, stari par koji se drži ruke dok čeka tramvaj. Nešto toliko obično da postaje sveto. I opet sam ostajao.

Zimi mi je davala lekcije o tome kako se ćuti s dostojanstvom, leti kako se raduje bez buke, s jeseni o tome kako se pušta ono što mora da ode. U proleće me je učila da uvek postoji nešto što tek dolazi, iako ti možda izgleda kao da si sve već video.

Bila je uz mene kad sam prvi put uspeo da naručim kafu na njenom jeziku i prvi put poželeo da ostanem i pripadam. I postali smo mi. Ne odjednom, već kroz svakidašnja tiha jutra, kroz šapat knjiga u antikvarnicama, tramvaje koji zvone kao uspomene i ćutanje koje više nije bolelo.

Sada, posle trideset godina, teško mogu da je razlikujem od sebe. Reka kraj koje smo sedeli je i njen i moj krvotok, a sve ulice pamte naše korake. Neki ljudi koji su mi postali bliski, najpre su bili njeni prijatelji. U mom jeziku su ostale njene reči, u mom pogledu njena boja neba.

Sada znam da prava ljubav nije ona koja te zaskoči ili ubedi, već ona koja ti ništa ne govori. Samo stoji tu, pokraj tebe i ne odlazi. Više ne umem da govorim o sebi, a da ne spomenem nju, niti da pričam o njoj, a da ne progovorim iz dubine duše. Moji prijatelji, moje reči, moj pogled, moj hod… sve nosi njen trag.

Još uvek se budim i gledam je istim očima. Istina, malo umornijim, ali u njima više nema one stare strepnje. Znam kada će da se uozbilji, kada da se smeje, kada da zaćuti... I ona zna mene. Prepoznaje mi korak i težinu uzdaha.

I kada me pitaju šta sam sve postigao, ne govorim o zidovima, poslu, nagradama, ni titulama. Kažem samo da sam postigao to da pripadam njoj. Mojoj Pešti.