Prolazim pored novogodišnje jelke koja je, nakon što je nakratko poslužila kao dekor u nečijem stanu, izneta na trotoar i tu ostavljena. Prolaznicima kazuje priču o jednom od naličja čovekovog bića. Odnos prema novogodišnjim jelkama razotkriva naše karaktere i podseća da neki od nas slično postupaju i sa ljudima.
Prisetite se, da li ste darovitost, predusretljivost, stručnost, srdačnost ili dobrotu ljudi nekada iskoristili. Tačnije, da li ste ih upotrebili za svoje trenutne zamisli i potrebe? Da li ste takve ljude, pošto su poslužili svrsi koju ste im namenili, grubo odstranili i nastavili da se ponašate kao da se ništa neobično nije desilo? Ne, ja nikada tako nešto nisam učinio, jer nisam takav čovek, odgovorićete, možda. To je sasvim u redu, ako je istinito. I da jeste tako, siguran sam da ste barem jedno ovakvo iskustvo stekli u smeru koji od drugih vodi od prema vama.
Kada nam se tako nešto dogodi, imamo običaj da kažemo kako smo iznenađeni i tada izgovaramo čuvenu rečenicu: “Ne mogu da verujem u šta se on pretvorio!”. Iščuđavamo se i pitamo da li je moguće da je neko ko je nekada bio dobar, sada postao toliko loš; pokušavamo da pronađemo razloge za takvu promenu, a ponekad i opravdanje, ne bismo li u svojoj svesti ipak zadržali delić nekadašnje slike sadašnjeg nevaljalca.
Kada se sledeći put upitate u šta se to pretvorio neko koga ste poznavali kao potpuno drugačijeg, znajte da vam je pitanje pogrešno. Nikoga vreme, ma koliko dugo i turobno bilo, ne pretvara u nešto potpuno različito od onog što je do tada bio. Pitanje je samo šta ga je motivisalo da tako dugo prikriva svoju pravu prirodu, bilo lošu ili dobru. Prisetimo li se svih faza i ključnih pojedinosti u odnosima sa takvm ljudima, neće nam biti teško da otkrijemo motive za njihovu mimikriju.
I nemojte misliti da samo loši ljudi navlače maske dobrote i koriste ih u igrama prerušavanja shodno svojim potrebama i željama. Ima među nama i dobrih koji posežu za maskama i trude se da budu grublji i nepristupačniji nego što zapravo jesu. Na to ih navode loša iskustva i uvek lebdeća mogućnost da njihova blagost i dobrota budu upotrebljeni u službi zla.
Ali, i zlo i dobro, ma koliko međusobno udaljeni i nespojivi bili, imaju jednu zajedničku osobinu: lako iskliznu iz čovekove vlasti, iskoriste trenutke njegove slabosti i neočekivano mu otkriju lice. Tada nam postaje jasno da ljudi zapravo nisu zatočenici sudbine koju im je neko namenio, već sopstvenog uma.
Prijateljica sa kojom sam se upravo dopisivao na ovu temu, napisala mi je: “Ni na koga više ne možeš da računaš. Što pre to shvatiš, pre ćeš početi da računaš samo na sebe, a to je jedino realno. Onda će svaka dobra namera i lepa reč ili pomoć drugih ljudi, biti jedno veliko, prijatno iznenađenje”.
A druga, zajednična prijateljica, piše mi kako posle svake oluje ostanu samo oni čija su imena dovoljna za prste jedne ruke: “Tada više nemaš dilemu i ne rasipaš svoju energiju na pogrešne ljude. Videćeš kako ti se telefonski imenik polako prazni. To je teži put, ali se čovek navikne”.
Ma koliko nam se činile teško podnošljivim dok traju, oluje su nam potrebne kako bi nam živote učinile čistijim. Odnose vazduh zagađen nečistoćama mržnje, loših namera, zavisti, laži, licemerja… Poneka oluja nas možda ostavi ljude bez krova, ograde ili omiljenog stabla. Onda se ljutimo, dok proklinjemo vihor i oblake koje nadvija nad nama. Ali, kada sve prođe, shvatimo da smo prema toj nepogodi bili nepravedni. Da nije nje, naš dotrajali krov, rasklimana ograda i natrulo stablo i dalje bi ostali takvi, bez prilike da budu zamenjeni novim, zdravim i bezbednim.
Oluje odnose sve sasušeno i sklono raspadanju, čineći nam tako pogled ka nosećim stubovima našeg sveta jasnijim. Ti postulati su naši bližnji i nekoliko prijatelja iz mladosti. Njihove nam aure, kao sigurne luke, svoje kapije uvek otvaraju širom i ne pitaju za muke koje nas dovode pred njih. Oni ih osećaju, jer su i sami primeri duboko ukorenjene dobrote. Prepoznajemo ih i po tome što im namera nije da postanu kao drugi. Oni samo žele da prihvate ljude koji u njima bude najbolje; da ih poštuju zbog toga što su, ma koliko drugačiji bili.
Comments