Dragan Jakovljević: Godina samootkrivanja

U poslednjim satima ove godine, uputiću, dragi moji, i vama i sebi samo jednu novogodišnju želju: neka nam nastupajuća godina bude prepuna iskrenih unutrašnjih razgovora i samootkrivanja. Zašto mislim da je to najvažnije? Zato što mi se čini da smo se, u godinama koje su ostale iza nas, upinjali da okrijemo sve što se od nas očekivalo i mnogo toga u šta možda nije trebalo dirati, a da smo pri tom jedino sebe ostavljali po strani. Kao da smo se pribojavali da ćemo, dirnemo li u svoje neistražene ravni, neočekivano dotaći ključeve onih odaja sopstvene duše, koje su do danas ostale tajne i, našom voljom, nikada do kraja istražene.

Želim nam da u sledećoj godini smognemo snage i za takve podvige, jer verujem da ćemo, kada i tu vrstu otkrivanja privedemo kraju, ovaj svet i sebe u njemu učiniti srećnijima. Oni stariji muškarci, koje u jednom od ranijih osvrta nazvah „zlim babama” bi, spoznaju li istinu o sebi kao takvima, mnogo lakše učinili korak u drugom pravcu i počeli da oslobađaju sebe i druge ljude stega u koje su tokom godina zapali, možda i neopaženo. Isto će, verujem, pokušati i ostali, koji ostanu zatečeni nad bolnom jasnoćom svog duhovnog ogledala, kada do njega dopru i pažljivo ga osmotre. Ta vrsta samospoznaje uvek boli, ali bez nje nema pročišćenja, novih ciljeva, ni početaka.

Nova godina će već sutra, svih svojih 365 dana udahnuti u živote svakog od nas. Novo odbrojavanje počinje, pa se zato potrudimo da na svakom od listova koje otkinemo s novog kalendara, ostane zabeleženo barem po jedno dobro delo koje smo toga dana učinili. Ono, prema čovekovim merilima, može izgledati toliko majušno da pomislimo kako nije vredno ni spomena, ali ne smemo zaboraviti da naša zemaljska merila, retko imaju ičeg zajedničkog sa božanskim i da naše malo, gledano iz gornjih, nama nedokučivih ravni, može biti ogromno.

Tačno je da nam se ponekad čini da godina prođe kao tren i da vreme leti, posebno kada nam noge postanu slabije, a koraci nesigurniji. Ali, imajmo na umu da smo mi piloti našeg vremena i da nam iskustvo i mudrost, stečeni iz dosadašnjih letova, mogu biti najbolji sazetnici, shvatimo li na vreme važnost veštine učenja od jučerašnjeg dana. A svaki dan nam, uz ostalo, kazuje i priče o uzaludnosti napora da budemo ono što nismo i neprocenjivoj lepoti prepoznavanja, kad god se sretnemo.

Vreme, uokvireno danom, jedina je vrednost kojom nas život daruje, uz slobodu odlučivanja o tome kako ćemo ga koristiti. Zato treba biti pažljiv i ne dozvoliti da umesto nas, drugi vladaju našim vremenom, uprkos našoj čestoj sklonosti da o tom zdencu brinemo tek kada presahne.